Amerikanci očajnički pokušavaju da postignu bilo kakav sporazum jer možda predosećaju da bi sledeći ruski potez s nadolaskom zime mogao doneti odlučujuću pobedu i kraj rata pod uslovima Moskve
Najava povlačenja iz Hersona bila je jedan od možda najsumornijih dana Ruske Federacije još od 1991.
Napuštanje desne obale Dnjepra radi uspostavljanja nove odbrambene linije na levoj možda ima puno vojničkog smisla. I sam general Armagedon je, od prvog dana po stupanju na dužnost, nagovestio da bi to moglo biti neizbežno. Kako stvari na šahovskoj tabli stoje, Herson se nalazi na „pogrešnoj“ obali Dnjepra. Svi stanovnici Hersonske oblasti – njih oko 115.000 – koji su pristali da budu preseljeni na neke bezbednije geografske dužine već su evakuisani sa desne obale. General Armagedon je znao da je to neizbežno iz nekoliko razloga.
To je cena koja mora da se plati zbog neproglašavanja mobilizacije odmah po propasti početnih planova za SVO; u međuvremenu je došlo do uništenja ključnih, strateški bitnih mostova preko Dnjepra – sa tromesečnim metodičnim ukrajinskim bombardovanjem mostova, trajekata, pontona i pristaništa; nije uspostavljen još jedan mostobran severno ili zapadno od Hersona (u pravcu Odese i Nikolajeva) s kog bi bilo moguće započeti neku novu ofanzivu.
A na sve ovo tu je i onaj najvažniji razlog: zbog masivnog naoružavanja uparenog sa de facto NATO rukovođenjem ratnim operacijama, ovaj rat se pretvorio u ogromnu zapadnu premoć u pogledu izviđanja, komunikacije, komandovanja i kontrole. Povlačenje iz Hersona na kraju bi se moglo ispostaviti kao tek minoran taktički gubitak. No, s političkog stanovišta on je potpuna katastrofa i strašna sramota.
Herson je ruski grad. Rusi su izgubili – makar i samo privremeno – prestonicu sasvim nove, Ruskoj Federaciji nedavno pripojene teritorije. Rusko javno mnenje će to teško moći prihvatiti.
Na spisku razloga za i protiv, onih na strani „protiv“ je veliki broj. Kijevske snage će obezbediti svoju obalu čime će deo njih osloboditi za borbu protiv Donbasa. Naoružavanju od strane Zapada je ovim dat novi veliki podsticaj. Himarsi će sad potencijalno moći da gađaju i ciljeve na Krimu.
Izgledi su užasavajući. Imidž Rusije širom globalnog Juga pretrpeo je značajan udarac jer se na kraju krajeva taj potez svodi na napuštanje ruske teritorije – dok niz ratnih zločina ukrajinskih snaga nestaje iz zvaničnog „narativa“. Najmanje što je Rusi trebalo odavno da urade je da svoju glavnu stratešku prednost, mostobran na desnoj obali Dnjepra, učvrste da se održi, osim u slučaju poplavnog talasa zbog odavno predviđanog rušenja brane u Kahovki. A Rusi su i pretnju od rušenja te brane bombardovanjem mesecima u nazad prosto ignorisali. Što govori o jako lošem planiranju na njihovoj strani.
Sada pred Rusima stoji zadatak ponovnog osvajanja Hersona. Uporedo će morati stabilizovati i ostale linije fronta, iscrtati konačne granice, a onda se potruditi da jednom za svagda „demilitarizuju“ Ukrajinske ofanzive, pregovorima ili tepih bombardovanjem. Rečita je i široka lepeza mišljenja najrazličitijih osoba iz obaveštajne NATO zajednice, od analitičara do penzionisanih generala, redom sumnjičavih u pogledu ovog poteza generala Armagedona: mnogi u njemu vide dobro smišljenu zamku ili, prema rečima francuskog vojnog analitičara, „veliku varku“. Klasični Sun Cu. I sve to je onda odgovarajuće uključeno i u preovlađujuću ukrajinsku priču. Stoga ni „sove nisu onakve kakvim se čine“, da citiramo izraz iz Tvin piksa, tog subverzivnog klasika američke pop-kulture (“the owls are not what they seem”). Ako je tako, general Armagedon ovim pokušava da ozbiljno razvuče ukrajinske linije snabdevanja, namami ih da se otvore, pa onda na njih puca iz svih raspoloživih oružja.
Zato, ili je ovo Sun Cu, ili je dogovor blizu, poklapajući se sa sastankom G20 sledeće nedelje na Baliju.
Veština pregovaranja
No, čini se kako nekakvi dogovori između Džejka Salivana i Patruševa ipak jesu već postignuti.
Pojedinosti još niko ne zna, čak ni oni sa pristupom doušnicima iz kijevske Pete kolone. No zaista se čini kako taj dogovor obuhvata i Herson. Rusija bi zadržala Donbas, i odustala od napredovanja ka Harkovu i Odesi. A širenje NATO bilo bi definitivno zamrznuto. Minimalistički dogovor, dakle. To bi onda moglo da objasni i zašto je Patrušev mogao onako mirno da sedne u avion i ode u Teheran istovremeno s objavom o povlačenju iz Hersona, i da se tamo prilično opušteno postara o veoma važnim strateškim partnerskim poslovima s Alijem Šamkanijem, sekretarom iranskog Vrhovnog saveta nacionalne bezbednosti. Taj bi dogovor takođe lako mogao biti i „tajna“ iz objave Marije Zaharove „spremni smo za pregovore“.
Rusi će desnu obalu Dnjepra napustiti organizovanim vojnim povlačenjem. A to ne bi bilo moguće bez prethodnih pregovora između dveju vojski.
Ti pregovori u drugom planu su nešto što se neprekinuto odvijalo tokom svih prethodnih nedelja. A kurir i prenosilac poruka je u tome bila Saudijska Arabija. Američki cilj u njima bio bi, makar i samo kratkoročno gledano, nešto poput „Minska 3“ – uz dodatak Istanbula i Rijada. U svemu tome niko ni najmanje pažnje ne obraća na kokainskog klovna Zelenskog. Salivan je u Kijev otišao da ih stavi pred svršen čin – ili slično. Dnjepar će tako postati – makar i samo teoretski – utvrđena i dogovorena linija fronta. Kijev bi morao progutati zamrznute linije kontakta u Zaporožju, Donjecku i Lugansku – i prestati s bombardovanjem Zaporožja ako misli dobijati struju iz tamošnje elektrane.
Amerikanci bi od konfiskovane, tj. ukradene ruske imovine ponudili kredit reda preko 50 milijardi dolara kao pomoć za „rekonstrukciju” Ukrajine. Kijev bi dobio i moderne sisteme za protivvazdušnu odbranu.
Nema sumnje da Moskva neće pristati ni na jedan od ovih uslova. Nemojte ispuštati iz vida činjenicu da se sve to savršeno poklapa sa završnicom američkih međuizbora – koje Demokrate i nisu baš izgubile. Rusija u međuvremenu nagomilava sve više dobitaka kao rezultat bitke za Bahmut. U Moskvi niko nema bilo kakvih iluzija o tome kako će i koliko taj kripto-Minsk 3 dogovor poštovati „za dogovor nesposobna“ Imperija.
Džejk Salivan je 45-godišnji pravnik sa nikakvim strateškim poreklom, a sa „iskustvom“ koje ne doseže dalje od učešća u predsedničkoj kampanji Hilari Klinton. Patrušev ga može pojesti za doručak, ručak i večeru – ovlaš se „složivši“ sa bilo čim što on bude predložio.
Zašto onda Amerikanci tako očajnički pokušavaju da postignu bilo kakav sporazum? Jer možda što predosećaju da bi sledeći ruski potez sa nadolaskom Generala Zime mogao doneti odlučujuću pobedu i kraj rata pod uslovima Moskve. To bi uključivalo zatvaranje granice prema Poljskoj širokim lukom od Belorusije naniže. Presecanjem linija snabdevanja zapadnim oružjem, sudbina Kijeva bila bi zapečaćena. Postojao dogovor ili ne, general Zima stiže u grad, spreman je da zabavi svog počasnog gosta, Sun Cua, mnogim novim đakonijama na zajedničkoj trpezi.
S engleskog posrbio: Stevan Babić
Izvor: stanjestvari
