Политички теоретичар Феђа Павловић реаговао је на колумну “Новоцрногорци” објављену 7. фебруара на порталу CdM
Кратка расправа на мрежи X у којој сам недавно учествовао дала је основа Љубу Филиповићу да ме у колумни под називом “Новоцрногорци” означи као једног од пропагатора “свеприсутног наратива о вјештачком и неприродном црногорском идентитету”.
Повод је био моја употреба термина ‘новоцрногорство’, којим се, како он тврди, прави разлика између старог црногорског идентитета, оног са српским предзнаком, и новог, који пориче везу са српством, при чему се онај стари афирмише као аутентичан и природан, а нови дезавуише као “вјештачки и неприродан”. Тиме сам се, по његовом суду, уписао у групу “средњепуташа” који “безочно цијелој једној групи људи оспоравају право на идентитет.”
Све је то дио једне перфидне агенде, чије обрисе господин Филиповић препознаје и већ у сљедећем кораку раскринкава. Ми, речени средњепуташи, желимо да овај вјештачки, новокомпоновани идентитет замијенимо једном другачијом, инклузивнијом (читај: српскијом) варијантом црногорства, у којој ће имати мјеста за све осим за оне Црногорце који не осјећају везу са српством. Пошто нам се та група никако не уклапа у концепцију, њу смо намијенили да жртвујемо на олтару нашег идентитетског пројекта. Нормализовати негацију идентитета овог дијела Црногораца све док се не “самоукину” – то је, укратко, наш план.
Филиповићева колумна обилује неоснованим оцјенама, замјенама теза и манипулацијама. Његову причу, поготово у овом посљедњем дијелу гдје помиње жртвовање несрпских Црногораца, било би лако исмијати као сулуду теорију завјере и на томе се задржати. Међутим, тиме бих пропустио прилику да читаоцима овог портала објасним на шта тачно мислим када говорим о новоцрногорству и због чега ту тему вриједи размотрити ван устаљених дневнополитичких ровова и учаурених ехо просторија.
Ово није полемика са Љубом Филиповићем – моје обраћање и позив на размишљање упућени су првенствено онима који ће се препознати у феномену који покушавам да опишем уз помоћ термина новоцрногорство. Свјестан сам да је перспектива коју износим добром дијелу ЦдМ-овог аудиторијума далека, ако не и а приори неприхватљива, али вјерујем да се из идентитетског ћорсокака у коме се налазимо можемо извући једино ако будемо показали спремност да повремено саслушамо шта друга страна има да каже. Ради се, ипак, о нечему што је заједничка ствар.
*
Као што сам написао у објави на мрежи X, под термином ‘новоцрногорство’ подразумијевам једну специфичну концепцију црногорског националног идентитета, која тај идентитет темељи на тези о културној и језичкој посебности црногорске заједнице и њеном историјском постојању изван српског културно-језичког простора. У тој концепцији, како је ја видим, српство има функцију оног Другог спрам кога се дефинише садржај и значење црногорства као идентитетске категорије – бити Црногорац значи не бити Србин.
Своју тезу о културно-језичкој посебности Црногораца у односу на Србе новоцрногорска историографија гради на стратегији отуђења српства, то јест на тежњи да српску димензију црногорског историјског насљеђа релативизује (‘за Његоша српство било исто што и православље’), умањи (‘култ Св. Саве је увезен из Београда’) или је представи као малигну фабрикацију (‘СПЦ је инструмент посрбљавања Црногораца’).
Тако, парадоксално, српски национализам, у коме новоцрногорство препознаје егзистенцијалну пријетњу, истовремено задаје образац по коме се структурише садржај црногорства као културно и језички специфичне одреднице. Ако су у српском национализму темељни маркери српског идентитета српски језик, Српска православна црква и косовски мит, новоцрногорство као своје приоритете препознаје питање стандардизације и афирмације црногорског језика, залагање за аутокефалност Црногорске православне цркве и изградњу мита о Божићној побуни.
Оваква концепција црногорског националног идентитета, чије је интелектуалне коријене могуће датирати у 60-е, ако не и 40-е године прошлог вијека, своју прву уобличену политичку платформу добија на почетку 90-их, с појавом Либералног савеза Црне Горе. И она је у том периоду неодвојива од антиратног дискурса који дефинише дјеловање ЛСЦГ-а. Ту је националну платформу 1997. Ђукановићев ДПС преузео, па је у наредним деценијама постепено институционализовао с позиције власти, а од 2006. до 2020. уздигао у ранг де фацто државне идеологије.
Прије него што наставим ову грубу концепцијску скицу, ваљало би да нешто разјасним. Наиме, префикс ‘ново’ у ријечи новоцрногорство служи да истакне заокрет који дата идентитетска платформа прави у односу на оно како се црногорство доминантно схватало током XVIII, XIX и прве половине XX вијека. Идеја да бити Црногорац првенствено значи не бити Србин, да припадност црногорској нацији сугерише идентификацију са засебним црногорском културним и језичким простором – та се идеја јавља тек с појавом онога што називам новоцрногорством.
‘Ново’, дакле, сугерише новину, а не новотарију (као што експлицитно појашњавам у дијелу расправе на коју се Филиповић позива). Сви идентитети су друштвени конструкти и они, као такви, периодично пролазе кроз процесе радикалне реконфигурације. Не постоје статични и непромјењиви идентитети, баш као што не постоје природни и неприродни, прави и лажни идентитети.
Према томе, Филиповићева оцјена да заговарам став о “вјештачком и неприродном црногорском идентитету” у потпуности је неутемељена, јер сам се ја од таквог есенцијалистичког схватања оградио не само у датој расправи, већ и у бројним ранијим ауторским текстовима или коментарима за медије у којима сам се дотакао теме црногорског идентитета.
Ја, дакле, појам новоцрногорство користим на исти начин на који Филиповић користи појам ‘нови суверенизам’ када ме у једној од својих колумни помиње као главног идеолога покрета “нових суверениста” – не да бих оно о чему говорим делегитимисао као новокомпоновану фабрикацију, већ да бих апострофирао иновацију коју сматрам да уноси у наш политички живот.
*
А сада бих се вратио на суштину приче. Не оспоравајући никоме “право на идентитет” и не негирајући аутентичност националних осјећања било кога ко свој идентитет артикулише по моделу који сам назвао новоцрногорством, сматрам да је вријеме да се сви ми – и ‘новоцрногорци’ и ‘староцрногорци’ – суочимо са једном непријатном чињеницом.
Наиме, један од најакутнијих проблема с којима се црногорско друштво данас суочава јесте оно што се у политиколошком жаргону зове алармантно низак степен социјалне кохезије. ‘Колективно Ми’ – неопходна доза колективног субјективитета као предуслов одрживости сваке политичке заједнице – у нашем простору фигурише тек као непровјерена гласина и то одсуство региструје свако, из ове или оне перспективе. Црна Гора се, под фирмом ‘мултиетничког склада’, постепено претвара у конфедерацију отуђених етничких скупина чији главари с времена на вријеме пактирају једни с другима.
Заједница која нема своје колективно Ми није у стању да у односу према другима – било према ‘западним партнерима’, било према сусједима – дефинише сопствене политичке интересе, па, самим тим, допушта да јој те интересе дефинишу други. Зато је крајње исходиште трајекторија по ком лагано клизимо нешто што подсјећа на данашњу Босну и Херцеговину – држава која је хронично дисфункционална, латентно склона блокади и парализи, неспособна да било шта сама предузме мимо инструкција ментора из иностранства и коју, заправо, на окупу држи политичка воља великих сила. Земља осуђена на колонијални положај, беспомоћни објекат политике у којој ће различити геополитички актери (уз учешће пар регионалних актера) имати своје послушнике и у којој ће једина политика бити колонијална политика.
Постојање колективног Ми само по себи није гарант суверенитета једне земље, нити просперитета њених грађана, али јесте један од предуслова. Ми тај предуслов данас немамо.
За овакво стање не може првенствено бити заслужна великосрпска агенда званичног Београда или неразумна мржња литијаша према свему црногорском. Нити се оно може тумачити као резултат политике ‘освјеживача’ након 30. августа 2020, колико год вас у то убјеђивали поражени лидери ‘суверенистичког блока’.
Не, љубезна браћо моја – оно је прије свега свједочанство неуспјеха идентитетске платформе која је, барем деценију и по прије 30. августа 2020. спровођена у форми државне политике, која је била промовисана свим институционалним каналима и репродукована од стране читавог културног и медијског естаблишмента ове државе. Идентитетска политика базирана на новоцрногорству доживјела је пораз, и то ваља јасно констатовати.
Градећи садржај црногорског националног идентитета на бази културно-језичке разлике од српског, новоцрногорство је врата црногорске нације затворило оним Црногорцима који на различите начине баштине и изражавају свој српски идентитет – да ли у оном пољу пописног листића под називом ‘национална/етничка припадност’, или у имену матерњег језика, или кроз идентификацију са Српском православном црквом, или у односу посебне блискости и солидарности према народу у Србији, на сјеверу Косова и у Републици Српској. Такви би Црногорци били спремни да се поистовјете са црногорском нацијом у свакој њеној итерацији, осим у оној која почива на отуђењу српства. И баш од таквих је политика новоцрногорства, у посљедњих деценију и по, константно правила Друго. Квалификација “посрбице” је само вулгарни израз ове стратегије отуђења.
А шта је конкретно учинак те стратегије, након петнаест година марљиве имплементације?
Подјеле унутар православне црногорске популације – популације премрежене обичајним, братственичким, племенским и крвним везама – окамењене су причом о ‘два народа’. Проценат Црногораца, који је у периоду од 1948. до 1991. варирао између 62% и 90%, пао је на испод 45%. Црногорско-српска линија раздвајања – подјела која лежи у основи проблема социјалне кохезије – преломила се преко 80% црногорских породица.
Црна Гора је постала друштво у коме је степен међусобне нетрпељивости највиши између оних који су етнички најближи, и у коме се буквално свака национална демографија осјећа као прогоњена и дискриминисана мањина. Када се сведу рачуни, дјелује ли вама ово као успјех? Као паметан приступ изградњи колективног Ми?
На крају, идеологија новоцрногорства подијелила је судбину Ђукановићевог ДПС-а након избора 2020. Дешавања на политичкој сцени у периоду од 2020. до 2023. јасно говоре у прилог тези да је црногорска заједница већински одбацила ову идентитетску платформу. ДПС-ов обрачун са СПЦ окончан је потписивањем Темељног уговора, а носеће институције новоцрногорског пројекта, Црногорска православна црква и ФЦЈК, не показују способност да преживе пад режима који их је све вријеме подупирао.
Закључак који овом приликом желим да кандидујем јесте да новоцрногорство, као идентитетска платформа, очигледно нема капацитет да у постђукановићевском добу послужи изградњи одрживог, минимално кохезивног колективног Ми, које би одговорило изазовима XXИ вијека. И да нам је потребна алтернативна концепција црногорског националног идентитета.
Овај закључак не представља само плод академског интересовања за дату проблематику, већ је и пар еџцелленце политички став. Размишљање које износим вођено је, барем једним дијелом, политичком намјером. Али та намјера није, као што то Филиповић сугерише, да негирам или укинем ичији црногорски идентитет – напротив, моја је намјера да допринесем да се црногорство као национална одредница ослободи баласта једне дотрајале и дискредитоване парадигме. Да се оно реартикулише као витална, дугорочно одржива национална категорија, у складу са налозима времена које је пред нама.
*
Разочараћу читаоце који су повјеровали у Филиповићеву тврдњу о великој средњепуташкој завјери – немам, наиме, никакав разрађен план. Све што у овом тренутку могу да понудим је пар прелиминарних размишљања о правцу у ком би се то црногорско колективно Ми могло артикулисати мимо, то јест након новоцрногорства.
За почетак сматрам да би било мудро, у контексту приче о црногорској нацији, бар на неко вријеме пензионисати дискурс о историјској културно-језичкој посебности Црногораца у односу на Србе, јер он неминовно води у ревизионизам који се лако раскринкава у иоле озбиљној расправи. Нема никакве потребе да се црногорски национални идентитет конципира по обрасцу српског национализма, то јест на бази језика, културе и цркве. Чини ми се да ми Црногорци имамо другу, кредибилнију карту на коју бисмо могли да заиграмо.
Једна од карактеристика црногорског идентитетског простора је релевантност разлике између националности и народности – разлике која није бог зна како теоријски чврста, али је велики број наших људи живи. Ако се народност огледа у одговору на питање “којим језиком говорим”, “којој култури припадам”, “које митове баштиним”, националност се, у нашем контексту, може читати као одговор на питање “која је моја отаџбина”. Са којом је политичком заједницом, утемељеном у простору/територији и историјском трајању, скопчана моја судбина?
Црногорски национални идентитет могао би се конципирати у кључу те разлике између националности и народности – прецизније, у односу према отаџбини, који се темељи на свијести о вјековном искуству државности и свих оних специфичности које карактеришу историјски развој црногорске државне заједнице. Заједнице која се формирала на зборовима, на гумнима испред манастира, на Стеги наших главара и посланицама наших владика, у биткама које су нам преци заједнички војевали и свему што су црногорска племена заједнички проживјела и пропатила током вјекова борбе против турског освајача – борбе ‘за крст часни и слободу златну’ али и за голи опстанак. Ту има доста материјала. Сасвим довољно за нацију.
Оваква концепција црногорског националног идентитета не би ни “укидала” ни искључивала никог, а понајмање ‘новоцрногорце’ – управо зато што она функционише у сасвим различитом регистру. Зато што се не бави културно-језичким карактером црногорске заједнице, већ њеним историјским и политичким субјективитетом. Она је стога у потпуности компатибилна и са новоцрногорством и са осјећајем припадности српском културно-језичком простору. И она би, као таква, била инклузивнија, а тиме и дугорочно одрживија као платформа за изградњу црногорског колективног Ми.
Све је ово, разумије се, само мој лични политички став, тумачење које никоме не намећем, већ напросто излажем и с којим се, како то Филиповић примјећује, не слаже ни мој колега на Институту за напредне студије. То је зато што научна установа на којој сам професионално ангажован није параполитички бункер који се бави ‘ширењем наратива’, него, како рекох – научна установа, чији запослени уважавају разлику између академског рада и личних политичких увјерења и који ван радног времена по разним питањима заступају различита, неријетко дијаметрално супротстављена гледишта.
*
За крај, да се осврнем на једну Филиповићеву тврдњу о мени, која на добар начин илуструје његов општи приступ. Да би читаоцима дочарао с каквим идеолошком профилом имају посла, он ме у својој колумни представља као конзервативног десничара који на друштвеним мрежама подржава Путина и Трампа.
Претрагом мојих текстова, изјава и коментара за медије (ако кога занима, доступни су на сајту феђапавловиц.нет), као и објава на друштвеним мрежама Фејсбук и X, нећете наћи подршку ни Путину ни Трампу. Наћи ћете, на примјер, осуду руске агресије на Украјину као израз циничног империјализма Кремља и критику Путинизма као ауторитарног и недемократског обрасца владавине.
Све у свему, наћи ћете размишљања, мање или више дорађена, човјека чији је поглед на дешавања у свијету неминовно идеолошки одређен, али који зато није ничији пропагандиста, нити ловац на малигне утицаје или борац против лажних наратива, већ напросто слободан човјек који се труди да о питањима које га занимају размишља својом главом.
Наравно да ће ово некима зазвучати као лош изговор притајеног путинисте и противника ‘западних вриједности’. Али шта да се ради – то су људи које једноставно не интересује да о политици, домаћој и свјетској, размишљају ван лијепљења етикета, ван те комесарске потребе да праве списак подобних и неподобних, који ће затим доставити некој амбасади. А таквих је у Црној Гори вазда била пуна пјаца.
Феђа Павловић
Извор: CdM
