Пише: Павле Симјановић
Прича напредује темељно, обрадивши све што је у роману било драмски релевантно. Мудро је изостављено визуелно приказивање геноцида над америчким урођеницима.
Године 1952, у време када је објављен роман Источно од раја у којем је Џон Стајнбек путем сезања до приче о Каину и Авељу покушао да истражи срж идентитета своје нације, редитељ Елија Казан је сведочио пред Комитетом за истрагу неамеричких активности. „Навео је имена“, уништио људима каријере и наставио даље са својом, режиравши филм На доковима Њујорка који ће десетинама милиона Американаца огадити било какву помисао на синдикалне активности.
Но, Казан је такође, упосливши Марлона Бранда и Рода Стајгера и дозволивши им да експериментишу док се трака у филмској камери врти и троши драгоцено време и новац власника филмског студија, створио нови вид филмске глуме. Питам се да ли се у њему одвијала борба између најгорег реакционарства и најфинијег освајања нових естетских територија? Како је могуће да се у једном човеку споје најнижи лични или идеолошки пориви и највиша уметничка досегнућа? И да ли то има везе са стваралачким одлукама које је предузео приликом екранизације Стајнбековог романа 1955. године?
Наиме, Казан је одабрао да превиди целокупну генезу калифорнијске породице Траск и за предложак свог филма издвоји последњих сто педесет од шесто шездесет страница романа. Све се дешава у тренутку, са Џејмсом Дином који опасно кружи око играња „на празно“, из сопствених интимних ужаса црпећи материјал за испуњеност лика. Наравно, фасцинантан је, и нека врста преваре је успешно извршена. Да ли је Казан из необрађене трауме проистекле из свог рецентног понашања одабрао да истакне да је људски живот оно што се дешава у тренутку а не збир претходних одлука? Мислим да јесте, колико год је поступак примењен приликом писања сценарија за Источно од раја објашњавао драмском синтезом. На концу, бежећи од себе, утекао је и од Стајнбековог правца размишљања који није пријатан ни данас, а камоли 1955.
Пре него што се посветимо овогодишњој серији која је иницијатор текста (Нетфликс, ауторка Зои Казан – специфична и изврсна глумица, ћерка холивудских сценариста и Елијина унука) неопходно је одвојити простор за тумачење романа. Пре тога, пак, мора се истаћи његово неприкладно присуство на српском тржишту. Уколико не можете или не волите да књижевност конзумирате без преводилачког моста, прва опција вам је антикварна потрага за старим југословенским издањима у хрватскосрпском преводу Стјепана Крешића. Нисам имао увид у квалитет, али биографија преводиоца нам говори да не би требало бити места за стрепњу. С друге стране, издавачка кућа Космос је прештампала јако лошу српскохрватску верзију из 2006, и Источно од раја се у Србији једино у том облику може купити у књижарама или позајмити у библиотекама.
Мучио сам се претходних десетак дана, прво на скоро свакој страници препознавајући проблем, затим се у току читања реченице у глави враћајући на претпостављени оригинал и заокружујући краткотрајни процес својом, исправнијом адаптацијом. Наравно, нисам одолео да издавачкој кући пошаљем жалбени е-маил у којем сам назначио да немам намеру да их јавно обележавам – тј. да ћу само упозорити читаоце Радара да не бацају новац на издање које је доступно у књижарама – будући да разумем колико је књижарски посао у Србији ход по ивици опстанка. Међутим, након што се нису удостојили да ми одговоре, а поготово након што сам издавачку кућу Космос запазио на списку излагача на режимском сајму књига, па… шта да се ради, дужност налаже.
Флоренс Пју је готово „кемп“ зликовац, чиме ствара одмак и гледаоцу даје прилику да се упусти у подслојна тумачења
Адам Траск, главни и с тематским разлогом пасивни јунак романа, син је Сајруса Траска, инвалида из Грађанског рата који је губитак ноге са самог почетка ратних дејстава преместио на њихов крај. У његовим причама, иако обичан северњачки редов, био је свуда и упознао свакога, накнадним читањем и проучавањем рецентне историје развивши локални идентитет ратног хероја и најупућеније особе уколико сте заинтересовани за разговор којим ћете стећи дубље поимање војне струке.
Његови синови које одгаја у милитаристичком стилу су од две мајке: прворођени Адам је благог, учењачког карактера – и о његовој мајци не знамо ништа, осим да је, од стране мужа заражена гонорејом, починила самоубиство убрзо након порођаја – док је годину дана млађи Чарлс, син тихе и практичне жене којом се свежи удовац убрзо венчао да би имао некога ко ће му „држати кућу“, оштар и немилосрдан. Отац је, наоко изненађујуће, претежно заинтересован за однос с Адамом којем, уместо за то јасније надареном Чарлсу, намењује војну каријеру. Борба за очеву љубав ствара нерешиви сукоб између браће, а Стајнбек врло рано истиче тему Каина и Авеља, толико очигледно да је око половине романа сме и именовати и тако се лишити неукаљане метафоричости. Адам и Чарлс ће током већег дела њихових живота бити далеко један од другог, углавном да се не би поубијали (Чарлс то и покушава да учини, бесан због очеве одлуке да Адам постане војник, а он остане фармер), док ни Адамови синови Кал и Арон (примећујете увек иста почетна слова) неће, мада посредно, избећи праочевски старозаветни усуд.
Адам проводи десет година у коњици, чистећи прерије од непослушних урођеника и враћајући се с ПТСП-ом и свим осталим у породици стеченим траумама брату који је у том тренутку мрзовољни самотњак и корисник локалне јавне куће, неспособан за остваривање пристојних односа с људским бићима. Једне вечери, на њиховом прагу се појављује изубијана девојка на ивици смрти, имена Кети Ејмс које скрива. Она постаје Адамова опсесија и илузорни пут ка спасењу душе. За разлику од Адама и Чарлса, Стајнбек не обелодањује Кетин метафорични потенцијал, да би по мом тумачењу она била канал за разумевање Америке, или Америка сама. Провинцијална спутаност у њој буди чудовишне карактеристике, са животним кредом циља који оправдава средства. Лик је у тој мери једнодимензионалан и ољуштен од људскости – осим на њеном самотном, бедном крају – да читалац не може да не размишља шта велики писац жели да постигне. Једно такво биће затим постаје мајка – тачније, рађа близанце Кала (Џејмс Дин у филму из 1955) и Арона (Ричард Давалос, многима од нас драг као снајпериста Гутковски из Келијевих хероја), јер мајка није у стању да буде – и одлази да постане прво курва па, убивши претходну мадам, господарица курви. Опет, тумачење: Кал и Арон су синови Америке, загађени непознаницама у погледу сопствене историје које се споља оцртавају сукобом, завишћу, деструкцијом.
Њихов отац Адам је син преваранта, потом и криминалца када се преселио у Вашингтон и стекао илегално богатство – скидајући кајмак са фондова удружења ветерана Грађанског рата – које му је оставио тестаментом. Свом потомству не говори ништа, држећи их у стању непотпуности које ће довести до испуњавања злом. Сјајне је ствари извео Стајнбек, готово задавши себи обавезу да произведе дефинитивни амерички роман, двадесетовековног наследника Браће Карамазови или Јадника, с Адамом као верзијом Жана Валжана без суперхеројских својстава.
Уметнички утицај који је извршио је енорман и, већ поменувши подстицај за стварање целог новог начина филмске глуме, падају ми на памет још два примера. Сцена у којој Јуда Розентал у ремек-делу Вудија Алена Злочини и прекршаји посећује свој породични дом не би постојала без опуса Ингмара Бергмана, али ни без поглавља у роману у којем се Деси Хемилтон враћа кући, да би умрла тамо где је рођена (код Алена у датој сцени започиње процес умирања Розенталове душе). Свежије, лик из Тарантиновог Ђанга, у тумачењу Семјуела Ел Џексона, потиче од Стајнбековог Лија, кинеског „слуге“ који стереотипним понашањем и карикатуралним начином говора прикрива свој истински идентитет. Са том разликом да је Џексонов и Тарантинов „кућни црња“ заправо еманација апсолутног зла, док је Стајнбеков „Ли наплави вецелу“ плаћени кућепазитељ дубоки мислилац и представљач најлепших особина људског рода који се демаскира само пред духовно заслужнима.
А од којих је први на списку Семјуел Хемилтон, отац многочлане породице инспирисане Стајнбековом, неке врсте повремено – и то када је најпотребније – активног трагичког хора. Они су представници Другачије Америке, можда Америке из маште, оне која не уништава, која не стиче незаслужено богатство али ни не постаје агресивна према околини, изазвана осећајем закинутости. Сегмент романа који се тиче Хамилтонових је готово неупотребљив за драмску адаптацију – Казан их, наравно, скоро у потпуности изузима – а Семјуела у новој серији рутинерски лепо, онако како смо навикли да га као „мудрог Ирца“ већ деценијама гледамо, тумачи Киран Хајндс.
Зои Казан ствара гранично штреберску адаптацију која више него повремено подсећа на телевизијске мини-серије из осамдесетих година прошлог века (у извесним аспектима скоро да није далеко од серије Север и Југ). То не мора бити лоше, и у овом случају није, а велико је питање како се и да ли се другачије могу у медију масовне телевизије представити епска литерарна дела с породичним стаблима као костуром? Прича напредује темељно, обрадивши све што је било драмски релевантно – мудро је изостављено визуелно приказивање геноцида/етничког чишћења над америчким урођеницима, кад је већ и Стајнбек то представио с пар слика непојамног ужаса у Адамовим мислима – те дописавши пар квалитетних сцена Лију.
Због схватања размера дела, ваља рећи да радња филм Елије Казана у серији почиње на половини претпоследње од седам епизода. Очекивано за данашњи идејни тренутак, Зои Казан релативизује чудовишност Кети Ејмс додајући сексуалну злостављаност у најранијој младости, и занимљиво је приметити да је деда Казан учинио већу друштвену трансгресију у дугачкој сцени у којој његова Кети (глумица Џо ван Флит је за наступ добила Оскара за епизодну улогу) објашњава своје понашање – истина, ту није и убица – побуном против малограђанштине која укалупљава младе жене у један једини пожељни одливак.
Неко попут глумице Флоренс Пју, а нема данас много глумаца попут ње, ако иједна, био је неопходан да Кети Ејмс не би искључиво постала мета гледаочевог саосећања, колико год да су њена чињења гнусна. Пју је у неким деловима готово „кемп“ зликовац, чиме ствара одмак и гледаоцу даје прилику да се упусти у подслојна тумачења о којима је било речи у претходном делу текста. Уз велику помоћ Мајка Феиста (Гвадањинови Ривали; ради се о уникатном глумцу) као Чарлса, Пју добија и игру недогођене љубавне везе која и боље што се није догодила – ако се не варам, реченица „kind recognizes kind“ („сој препознаје исти такав сој“) не фигурира у роману. Подсећам, дотични „сој“ не би требало препознавати као грешку у систему него као екстремне и надасве природне манифестације системског развоја, посебно у држави у којој је роман написан. С њих двоје заиста највише саосећамо, и то не зато што је она злостављана када је била мала. Очигледно, размишљало се, и резултат је серија највишег нивоа који се у данашњем свету сме прижељкивати.
Извор: Радар
