Пише: Павле Симјановић
„Једино си ти одговорна за ситуацију у којој се налазиш, и док год не достигнеш тај основни закључак нећеш бити способна да наставиш да се развијаш, нећеш бити рехабилитована и остаћеш заувек заробљена у кошмару који си створила.“ Могло би ово мудро и злокобно упозорење бити упућено целим народима. Но, у конкретном случају, ове речи је 2005. изговорио судија у канадској држави Британска Колумбија приликом изрицања пресуде у време злочина малолетној убици петнаестогодишње Рине Вирк. Суђења, пресуђивања и доношења казни трајала су дуго, будући да је у инциденту активно учествовало десетак адолесцената. Све је почело 1997. године – а суштински, без обзира на судијину сурову истину упућену појединачном људском бићу, много деценија раније – када је Рина, Индијка рођена у Канади у породици Јеховиних сведока, одлучила да се побуни против својих родитеља. Одрасла као мањина унутар мањине, покушала је да се зближи са „шареном“ групом девојчица – белим, црним, имућним или из дома за децу без родитељског старања – које је спајао недефинисани нагон за рушењем друштвеног конструкта оличен у готово „секташком“ урањању у хип-хоп културу „генгста“ подврсте.
Било је то време Тупака и Бигија, а Лос Анђелес је од канадског града Викторија делила цела пацифичка обала САД. Смешна је стога и тужна реченица коју у првој епизоди серије Испод моста (Under the Bridge; ауторка Квин Шепард; Хулу) изговара петнаестогодишња Џозефин Бел (Клои Гудри), плава и популарна, непосредно након упознавања са својом будућом пре подређеницом него другарицом Рином. „Убијен је у рату за територију“, објашњава Џозефин разлог за смрт Бигија Смолса, јер она, наравно, зна све о бандама Крипс и Бладс, зна и шта је то „turf war“, а такође је и поседнута бизарном идејом да на било који начин напусти свој дом за незбринуту децу, пресели се у Њујорк и постане заслужна чланица криминалне организације Џона Готија. Ипак, не губи време улудо, и након што схвата да, као девојчица, неће бити примљена у групу локалних омладинаца, која се бави ситним криминалом и диловањем претежно лаких дрога, оснива своју, женску банду и назива је „C.M.C“ („Crips Mafia Cartel“).
Иако делују као апсолутни опозити, Џозефин и Рина (Вритика Гупта) су заправо сличне по линији идеја водиља, чега су, спутане младим мозговима и запуштене од стране образовног система што пре укалупљује него што гони на истраживање себе и света, сасвим несвесне. Наиме, обе беже из сопствених стварности; Џозефин, већ освојивши друштвену пирамиду у својој малој средини, а што јој не даје отпуст из мучне породичне ситуације, трага за нечим великим, митским и далеким. Рина се задовољава тежњом за приступачним спасом и припајањем видљивом центру моћи. Шаховске фигуре за игру зла и ужаса су постављене, и остало је само да пре логичним него изненађујућим редоследом догађаја буде изазван неугасиви бес. Пожар ће, наравно, бити имплозиван.
Сценарио је написан по „true crime“ књизи Ребеке Годфри (1967 – 2022), одрасле у Викторији, граду којем се, из више тешких и у серији обрађених разлога, целог живота враћала. Наслов Испод моста несумњиво потиче од песме групе Ред хот чили пеперс, чији један стих вели: „Sometimes I feel like my only friend; Is the city I live in, the city of angels; Lonely as I am, together we cry“. Годфри је присутна и као један од главних ликова серије, док је њена смрт додатно инспирисала извођење Рајли Кио – колико год да се ради о оствареној и мултидисциплинарној уметници, никада неће бити могуће не нагласити – унуке Елвиса Прислија. Њена линија приче шири контекст, извлачећи целину из опасне странпутице изолованог догађаја. Годфри се идентификује са убицама, потекавши из исте средине као и они, те борећи се са сопственим забаченим колосеком људске трагедије – њен брат је извршио самоубиство, или на неки други начин пао са литице, непосредно након типично адолесцентске отровности коју је према њему извршила, и то јер је у том тренутку била заузета узбуђењем „мувања“ с најбољом другарицом Кем. Да, каткад се дешава да у младости починимо преступ којег никада нећемо успети да се ослободимо.
Кем (Лили Гледстон из филма Убиства под цветним месецом), пак, отвара следећи опсег тема који би, да није органски прикључен и смислено заокружен, могао бити тумачен као драмски вишак. Она је 1997. године, када се Ребека враћа у град у циљу истраживања убиства и истеривања својих демона, полицајка задужена за случај, а откад се сећа јесте урођеница усвојена од стране беле породице, која тек овлашно зна из којег древног канадског народа потиче. Насумично повлашћену, оптерећује је тиха, тупа кривица, да би њена линија радње још једном разоткрила подмукли, асимилујући геноцид вршен над урођеницима у Аустралији и Канади путем наводног усвајања, или, истински, масовног отимања деце.
Да ли је, после свега приказаног, осуђеница за убиство једини кривац? Да ли је заједница била легитимно шокирана што су њени потомци прво злостављали па онда удавили своју вршњакињу? Што није урадила некаква емигрантска, привилегована, сиромашна, или каква год супкултура, већ из сваке од њих понеко фрустриран, заслепљен или, једноставно, инхерентно зао. Сцена која највише јежи кожу јесте она у којој девојчица преко телефона прилично гласно разговара о начину на који ће злочин бити почињен, а њена мајка пар метара даље слаже веш у плакар. Чује ли је и не узима за озбиљно? Или је између њих невидљиви зид? Како се колективно „достиже основни закључак о одговорности“?
Извор: Радар
