Пише: Павле Симјановић
К. Џ. Сансом (1952–2024) је свој први роман Dissolution (Лагуна га је у Србији објавила под насловом Раскол, док би тачни и мање елегантни превод гласио Распуштање) написао када је имао педесет година. Пре тога је радио као адвокат, често непрофитно заступајући финансијски подређене грађане. Он сам је у том погледу имао више среће, родивши се у добростојећој единбуршкој породици, од оца Енглеза и мајке Шкотланђанке, стабилних и конструктивних презбитеријанаца. Но, приватне средње школе интернатског типа му нису пријале, као ни правни факултет, док правна наука као концепт јесте, одвевши га – уз спољашњи идеолошки зачин, како каже, „радикалног, независног социјализма“ – ка каткад примењеној, активистичкој употреби, уз неопходне случајеве којима се плаћају рачуни.
Метју Шардлејк, главни јунак његових историјско-трилерских романа (има их седам, и одвијају се од 1537. до 1549. године), био је апсолутна литерарна еманација творчеве дихотомије: посвећеник истине и део система, субверзивни уљез и најамни судски радник. Но, док је Сансом од почетка правничке каријере унутар себе проналазио различитост која га је одвајала од непосредног окружења, Шардлејк има и оптерећујућу физичку ману у виду грбе. Таква особина, заправо, подразумева човека који интензивније чува своја подручја интимности, што нас поново враћа ка творцу чија ће књижевна агенткиња, у изјави након смрти, рећи: „Од самог почетка је инсистирао да се његови романи објављују тихо и без помпе.“ Како год, права на екранизацију Раскола/Распуштања продата су већ 2003. када је Сансом тек почињао добијати култ поклоника, а Кенет Брана је требало да тумачи Шардлејка у играном филму. Покушало се затим са ББЦ-јем, и даље са Браном у плану за мини-серију. Није се десило, па Шардлејк тек сада, у Дизнијевој продукцији (тмина и озбиљност изворника су и даље ту, мада Дизни јесте додао очекивани слој оптерећујућих датости садашњице) стиже пред телевизијску публику, након Сансомове смрти.
У серији Шардлејк (Shardlake; режија Џастин Чедвик, сценарио Стивен Бучерд) – тако названој из намере да се, ако гледаност то оправда, настави с упризорењима – насловног адвоката/детектива из ере Хенрија VIII тумачи тридесетогодишњи Артур Хјуз. Дизнијевска политичка коректност приликом избора глумца задаје први ударац, те јунака с физичком маном мора отелотворити исти такав глумац; Хјуз није сколиотичан, али има урођену радијалну дисплазију због које му је десна шака под углом од 90 степени у односу на подлактицу. Ипак, ради се о ваљаном, обученом глумцу, захваљујући којем ограниченост одабира не чини штету целини.
Шардлејк је интелигентни син провинцијског земљопоседника, згађен Католичком црквом која му, двадесетак година раније, није дозволила да постане свештеник („Бог је створио човека по свом лику“ – дакле, грбавац не може бити његов људски представник). Стога, прихвата да, као поверљиви представник Томаса Кромвела (Шон Бин, у две сцене – прва је информативна а друга драмски изузетна) буде војник реформације која управо улази у фазу прерасподеле економске моћи. У роману је Кромвелов план подмуклији, јасније асоцијативан на сваковрсна „кувања жаба“ нашег доба. Наиме, једно време се делало насилно, што је на католичкијем северу изазвало побуне које су се морале гушити у крви. Приступ се на ионако питомијем југу потом мења у правцу полаганог суочавања верских главешина с неминовношћу прихватања пораза. Док је тај процес у току, у скрајнутом манастиру наслоњеном на мочварну пустош, једном од Кромвелових изасланика бива одрубљена глава и време је за комплексну активност истраге праћене уцењивањем и заташкавањем. Тишина је кључ, а потпис абота којим ће краљу преписати сву манастирску имовину и земљиште је једини императив. Несумњиво се налазимо на знаној нам ДБ територији.
Играна верзија сплеткарење подређује детективској истрази, чему доприноси храбра и потенцијално наративно опасна одлука замене лика који обавља функцију Шардлејковог Вотсона. На сцену тако ступа Џек Барак, друштвени успињач који, за разлику од Шардлејка, реформацију ни по једном основу не доводи у питање. Северни Ирац Ентони Бојл (тумач, условно речено, главног лика у такође овогодишњој серији Господари неба /Masters of the Air) грешно ужива трансформишући свог разметљивог гада у биће које осећа, при томе држећи патетичност ван видокруга. Избор глумца је потпуно тачан, и није једини такав (Руби Ешборн Серкис, ћерка Ендија Голума Серкиса, задужена за љубавну причу и још понешто; искусни „тешкаш“ Питер Фирт…), чиме се неким чудом потиру дизнијевска непочинства у виду насељавања енглеског манастира из доба реформације припадницима расних мањина.
Тужно је замислити Сансома како недељама склапа животопис јединог црнца у манастиру, освајајући попуњенији контекст и драмски бољитак, само да би двадесет година касније продуценти наложили редитељу да начичка по боји коже неприкладне ликове, од абота манастира до Кромвеловог личног секретара. Има ли краја лудилу? Наравно да ће бити, као и увек, да би уследило следеће, а Сансом у поговору свог првог романа каже: „Током реформације су највише профитирали ‘нови људи’ из нарастајуће капиталистичке и бирократске класе – људи иметка, без привилегија датих рођењем. Реформација се тицала промене класне структуре, барем колико и било чега другог. Такво гледиште данас није у моди; ‘неваљало’ је помињати класу када се расправља о историји. Али, моде су се мењале, и поново ће се мењати“
Извор: Радар
