Пише: Павле Симјановић
Вероватно је јасан показатељ квалитета и трајне релевантности када се текст о телевизијској серији која је тријумфовала на додели Еми награда оптерети опсежним размишљањем о писцу изворног романа. Џејмс Клавел (1921–1994) био је Британац рођен у Аустралији, неповратно формиран периодом који је провео као ратни заробљеник у Сингапуру. Четири године био је изложен најгорим манифестацијама јапанског идентитета, док је још боље упознао и корумпираност западног, наводно цивилизованог човека када се затекне у базично преживљавајућем стању свести којем се не може назрети крај. Тако, постао је идеолог индивидуализма и економског сналажења који ће неколико деценија касније ауторки Побуњеног Атласа Ајн Ренд слати примерке својих романа с посветама испуњеним поштовањем.
Елем, Клавел се после Другог светског рата оженио глумицом и, после неколико година коришћења могућности да се изнутра спозна механизам филмске индустрије, преселио у Америку и постао холивудски најамни сценариста. Затим и редитељ, када је то место на једном филму постало критично упражњено непосредно пред почетак снимања. Потом, као добар познавалац тематике, одабран је да допише сценарио Великог бекства, да би коначно искористио финансијску независност и одвојио неколико месеци живота за писање прозе, што је резултирало полуаутобиографским романом Краљ пацов , смештеним у јапански заробљенички логор и изузетно екранизованим недуго након објављивања. Џејмс Фокс је играо Клавелов алтер его, пристојног човека у непристојним околностима, спремног да научи како се опстаје и прихвата да се свет углавном не састоји од онога што нас уче у школи.
Уследио је глобални успех са филмом Господину, с љубављу, који је Клавелу донео статус жанровског аутора и могућност да славно настрада потписујући 1971. године велики и данас култни филм Последња долина. Историја – конкретно, Тридесетогодишњи рат католика и протестаната вођен у кужној Европи 17. века – послужила је као мапа за покушај проналажења одговора на увек актуелна питања друштвеног уређења, те превртљиве улоге религије у усмеравању појединаца ка исправним и погрешним поступцима. Мајкл Кејн је ретко био бољи, а још ређе му је било и толико стало до речи које изговара, али је тадашња публика остала претежно незаинтересована. Клавел није био лично погођен незаслуженим неуспехом – сматрао је да тржиште даје коначни суд о заслужности – те се запутио прво ка библиотекама и књижарама а затим закључао у радну собу и 1975. године објавио папирну „циглу“ од преко хиљаду страна наслова Шогун. До краја живота бавиће се Азијском сагом, серијом романа који се понајвише тичу појединца из западне хемисфере упосленог од стране индустријско-капиталистичког поретка, на задатку мирољубивог освајања феудалне Азије (Хонгконг је био Клавелов омиљени огледни терен за истраживање феномена). Без превише оптуживања, јер систем је постављен са антрополошким разлогом; по Клавелу, увек је и био, а јединка која уме да крстари немирним морем друштвене еволуције може постати Бог.
Као писцу-аутодидакту, Клавелу драматургија никада није била јача страна, прозно се спасавајући путем талента да постави динамичне односе између ликова, употребљених у сврху полемичких геополитичких промишљања. Но, кулминација и перипетија су биле проблематичне, што се не може сакрити приликом телевизијске адаптације. Деветосатни Шогун из 1980. године са Ричардом Чембрленом, испрва црпи потентност из основне ситуације – бродског навигатора насуканог на обалу Јапана 1598. који, лингвистички ограничен, из позиције борца за свој опстанак упознаје заједницу у тренутку успостављања новог центра моћи. Додатно, као енглески упосленик Холандије окружен је и европским непријатељима, шпанским и португалским свештеницима и трговцима који у том тренутку држе монопол над економском везом Европе и Јапана. Опхрван сваковрсним стресним ситуацијама, главни лик се заправо не мења, а Клавел ће, вероватно то приметивши током писања, језуитском свештенику рођеном у Јапану дати да изговори како и даље истински не разуме људе уз које је растао.
Нова, наградама засута адаптација (ФX; аутори Рејчел Кондо и Џастин Маркс), од навигатора – морнара на копну – одузима и својство гледаочевог водича кроз свет, чиме он престаје бити главни јунак. Наиме, у претходном Шогуну примењен је поступак одсуства титлова, што значи да, као и јунак, публика догађаје појми путем преводилаца присутних у сцени (или, у ретким тренуцима неопходности, уз помоћ нараторског ускакања у извођењу Орсона Велса). Ефекат је значењски корисна дезоријентисаност, уклоњена из нове верзије која пажњу након првих пар епизода преусмерава на јапанске ликове, чиме се губи један од ретких функционалних елемената ваљане драме. Јер, поглед споља из претходне серије стварао је узнемирујућу поравнатост – сви ликови били су наоко слични, те се за даимјоа Торанагу (Тоширо Мифуне) није могло банално „навијати“. Сада, Торанага (Хиројуки Санада) добија гледаочеву наклоност путем негативног начина на који су приказани његови феудални противници. Очекивано, драма није побољшана пошто је радња и даље постављена у период не претерано садржајног сплеткарења које је било увод у обратничку битку код Секигахаре 1600. године. Оно што нам остаје је вишедимензионални контекст, упутан и каткад узбудљиво дијалошки материјализован, али… ипак је боље погледати још једном или, за оне срећне, први пут Последњу долину, чијих уводних десетак минута по интензивности нема много такмаца у историји филма, и која је Џону Милијусу свакако послужила као један од основних узора за Конана. А Шогун може да послужи за мање или више продуктивно убијање времена.
Извор: Радар
