Пише: Патрик Лоренс
Превод: Журнал
Наравно, ево пажљивије уређеног и стилски уједначеног превода, с фокусом на граматичку исправност, природност израза и дух српског језика (ијекавица, ћирилица):
Ово је први од четири извјештаја о кризама које данас погађају Њемачку — о томе шта оне представљају, каква их је историја изњедрила и како Нијемци размишљају о томе како поново пронаћи свој пут напријед.
Захваљујем Еви–Марији Фелмер–Милер и Карлу–Јиргену Милеру из Базенхајда у Швајцарској на њиховој несебичној помоћи током истраживања и писања ове серије текстова.
Међу бројним изјавама — промишљеним, мудрим, али и неким прилично неразборитим — које су се могле чути у недјељу увече, 23. фебруара, када су пристизали резултати парламентарних избора у Њемачкој, најупечатљивија за мене била је узвик новог канцелара у најави: „Побједили смо!“, објавио је Фридрих Мерц својим присталицама у Берлину, док су излазне анкете — које су се испоставиле као тачне — показивале да је конзервативна Хришћанско-демократска унија освојила највећи број гласова.
Мерц је један од оних политичара који често проговоре прије него што добро размисле, па његову изјаву нико није схватио као ишта више од занесене реакције побједника током изборне вечери. Међутим, ја сам је доживио другачије. За мене, те четири ријечи одале су земљу у дубокој кризи: политику и економију у расулу, вођство без јасне визије, општу учмалост, све дубље подјеле међу 83 милиона грађана — неспособност Њемачке, да, како се то каже, разговара сама са собом или да уопште разумије шта заправо значи изговорити: „Побједили смо!“
Мерцово „ми“, изречено с ускогрудом самозадовољношћу, односи се на ЦДУ, коју он предводи, и њеног дугогодишњег партнера — Хришћанско-социјалну унију. Али колико је уска таква представа побједе за некога ко себе представља не само као националног, већ и као европског лидера? ЦДУ/ЦСУ је освојила нешто мање од 29% гласова — довољно да формира нову владајућу коалицију. Али то оставља 71% њемачких бирача који нису „побједили“ никога.
„Ми“ сљедећег канцелара, посматрано у ширем значењу резултата њемачких избора, требало би да узнемири све нас широм Запада, а не само у Њемачкој — с обзиром на то куда Мерц и његови коалициони партнери намјеравају да поведу Савезну Републику. Они су своје радикалне намјере отворено исказали и прије него што је Мерц званично ступио на дужност. Циљ им је да демонтирају најразвијенију социјалну демократију у Европи у корист убрзаног и радикалног наоружавања — што је само по себи шокантно, имајући у виду њемачку историју — и повратка ка опасним напетостима Хладног рата.
Брзина овог заокрета очигледно је све затекла неспремне: у понедјељак, 1. априла, Бундесвер је започео распоређивање оклопне бригаде у Литванији — прво дугорочно стационирање њемачких трупа у иностранству од Другог свјетског рата.
Историја, на коју се често позивам у овој серији, прати овај преломни тренутак попут утваре. Многи су у послијератној републици препознали обећање да би трансатлантски свијет могао кренути новим путем, да би Запад могао његовати — скратићу овдје — хуманистичкију, или хуманизовану, форму демократије. Шездесетих година прошлог вијека, Лудвиг Ерхард, министар економије под Конрадом Аденауером, обликовао је soziale Marktwirtschaft, друштвену тржишну економију — модел који се знатно разликовао од фундаментализма слободног тржишта који су Сједињене Државе у то вријеме већ наметале свијету. Тај модел је оснажио синдикате и омогућио радницима мјеста у управним одборима корпорација, између осталог, чиме је потакао наду да би европска социјалдемократска традиција коначно могла обуздати ексцесе капитализма.
Крајем шездесетих, Вили Брант, министар иностраних послова, а потом и канцелар из редова социјалдемократа, развио је своју чувену Ostpolitik — политику која је отворила Савезну Републику према источноблоковским сусједима и Совјетском Савезу. То није било само одбацивање Вашингтонове хладноратовске црно-бијеле логике; било је то, још више, одлучно супротстављање антиславенском, а нарочито антируском, набоју који је деценијама обиљежавао њемачку историју.
Знати ову историју данас значи препознати фебруарске изборе као пораз значајних размјера — пораз који се, поново, протеже далеко изван граница некадашње најмоћније европске државе. Фридрих Мерц и његови коалициони партнери — међу којима ће бити и Социјалдемократска партија која је кукавички одбацила традицију коју је некад поносно заступала — одрекли су се много чега, и то далеко више од насљеђа Савезне Републике. Свако ко је његовао наду да би Стари континент могао послужити као путоказ ка уређенијем свијету, данас се осјећа осиротљено, с једним разлогом мање да вјерује како ће залутали Запад пронаћи пут из циклуса пропадања у који је упао.
Мерц је човјек пун противрјечности — што га, истини за вољу, не чини посебним међу центристичким политичарима у Њемачкој или било гдје на Западу. Оно што ће га сада ипак издвајати јесте чињеница да ће бити препознат као безнадно контрадикторан лидер њемачког народа. Његов најхитнији унутрашњи задатак јесте да оживи економију коју је коалиција неолиберала, предвођена његовим несналажљивим претходником Олафом Шолцом, довела готово до ивице колапса. Сједајте и пратите како се ова катастрофа у најави одвија.
Мерц је жесток русофоб — кажу ми да је у томе ревностан као мало ко међу послијератним политичким личностима — и снажно је опредијељен за ескалацију подршке Њемачке рату у Украјини. Али, оживљавање њемачке економије једноставно није могуће ако Њемачка не одлучи да обнови своју дубоку и сасвим природну међузависност с Русијом, нарочито — али не само — у енергетском сектору. Посезање за изградњом ратне машинерије вриједне хиљаду милијарди евра представља чин политичког очаја који превазилази ријечи: колико год тај подухват можда имао краткорочни ефекат као економски подстицај, толико ће, с друге стране, разорити њемачку социјалну демократију, уз — што се не смије занемарити — огромно задуживање државе.
Што се тиче неопростиве лакомислености амерички инспирисаног прокси рата у Украјини, свака нова обавеза коју нова влада преузме у погледу подршке корумпираном, нацификованом режиму у Кијеву — било финансијска, војна, политичка или дипломатска — све више ће отуђивати обичне грађане Њемачке.
Проблем Њемачке уједно је и проблем Запада, само што је у њемачком случају израженији: мора се промијенити, мора наћи нови пут — бирачи то траже — али Њемачка, каква је тренутно под овим руководством, није у стању да се промијени. Можда је управо Њемачка јединствена међу западним силама по томе што „тапкање у мјесту“ — стално климање између центра и центра, ако смијем мијешати метафоре — више није изводљив излаз. Та земља једноставно нема више времена ако жели да избјегне убрзано пропадање.
Запањујуће велики број њемачких бирача у фебруару је прешао с једне странке на другу — ова појава зове се „миграција бирача“ — што, на први поглед, дјелује као изопачена партија школице. Већина бирача који су напустили Социјалдемократе — а било их је веома много, како и показује колапс подршке СПД-у — прешла је или у редове ЦДУ/ЦСУ (ЦСУ је утемељен у конзервативној и католичкој Баварској) или — вјеровали или не — ка странци Алтернатива за Њемачку (AfD), популистичкој, десничарској антагонистки дугогодишњих Социјалдемократа.
Ситуација постаје још чуднија, према анализи коју је навео коментатор изборне вечери, Флоријан Ретцер. „Многи из ЦДУ/ЦСУ заиста су прешли у AfD,“ примјетио је Ретцер док су се резултати бројали, „али, што је необично, и ка Љевици (Die Linke) и ка BSW-у (популистичкој љевичарској Алијанси Сахре Вагенкнехт). Љевица је забиљежила велики раст, али су некадашњи гласачи Љевице у мањој мјери прешли у AfD, а у већој у BSW.“
Што се тиче сада већ потпуно дискредитованих Зелених (Die Grünen) — који су, уз Социјалдемократе, били велики губитници избора 23. фебруара — они су изгубили бираче у корист Љевице, што је донекле очекивано, али и у корист AfD-а.
Не видим да се овај тешко читљив образац може тумачити другачије него као заједнички израз очаја. А сада погледајте: коалиција коју Мерц управо намјерава да формира са Социјалдемократама одаје, чини се, апсурдну равнодушност према ономе што су њемачки бирачи управо рекли. Али по мом мишљењу, та коалиција се боље разумије као израз страха међу њемачким владајућим елитама. СПД је пала на треће мјесто у политичком поретку Њемачке, са 30 мандата мање у Бундестагу од AfD-а. Али ова потоња, сада друга најјача странка у земљи, биће искључена из власти посредством антидемократске „ватрене залеђине“ коју њемачки неолиберални центристи ни најмање не показују намјеру да укину.
У коначном збиру: владу која се распала прошле јесени — номинално лијевоцентристичку коалицију неолибералних странака на челу са Социјалдемократама — сада ће замијенити коалиција неолибералних странака коју ће предводити десноцентристички Хришћански демократи, с готово сигурним учешћем Социјалдемократа. Биће то директна репродукција веома непопуларног савеза који је владао до 2021. Европска верзија „Твидлдија и Твидлдама“ никад није изгледала складније.
Дуго прије фебруарских избора, када је већ било јасно да је неспособно неолиберално руководство својом идеолошком заслепљеношћу неодговорно наштетило економији, коментатори разних усмјерења почели су Савезну Републику називати „болесником Европе“. Данас можемо понудити бољу, свјежију метафору: Њемачку је корисније сматрати „изгубљеним човјеком Европе“.
Ево шта је на изборно вече изјавио Патрик Бааб, истакнути њемачки новинар и аутор — и човјек који је, слободно могу рећи, показао досљедност и интегритет у својим судовима:
„Нијемци вечерас нису изабрали стагнацију, већ пропадање. Народ води сам себе у сопствени суноврат. Сада ћемо добити више истога. Ратна политика европских елита се наставља. Економски пад ће се наставити, јер јефтина енергија — а самим тим и добри односи с Русијом — неопходни су за оживљавање економије. Ту се, за сада, ништа неће мијењати…“
Додао бих само једну ствар на сажету Баабову оцјену — колико год Њемци марширали ка сопственом суноврату, ја на челу те поворке видим непомичне неолибералне центристе те нације.
Послијератна Њемачка била је, а ову тврдњу бих без оклијевања бранио, сам узор дубоке европске посвећености социјалдемократској етици, у њемачком случају обликованој и хришћанском социјалном доктрином, која коријене вуче из усијане политичке мисли 19. вијека на европском континенту. Француска и Њемачка представљале су, свака на свој начин, најјаснији израз дистанце коју су Европљани држали према англо-америчком либерализму, односно неолиберализму — како данас зовемо његов изданак. Положај појединца био је сасвим другачији с једне и с друге стране Ламанша. Слобода се остваривала кроз политичку заједницу, а не ослобађањем од ње. Дјеловању капитала намењивале су се границе. Европска политичка економија, у цјелини, имала је хуманији карактер.
А сада Њемачка постаје показатељ одрицања од тих часних социјалдемократских традиција и прихватања — с ревношћу новопридошлог вјерника — неолиберализма који је англосфера наметнула западном свијету. Када, зашто и како је неолиберална идеологија прешла Ламанш — или, вјероватније, Атлантик? Нисам економски историчар, али сјећам се да сам почео запажати ту идеолошку миграцију током прве деценије након Хладног рата, у вријеме када је амерички тријумфализам био у пуном замаху. Финансијске кризе овог вијека, нема сумње, додатно су учврстиле положај неолибералних елита на Континенту — оних које зовемо „рестрикционистима“ (austerians) када се њихова идеологија прелије у конкретну политику.
Захваљујући блиским пријатељима и колегама, провео сам извјесно вријеме у Њемачкој у мјесецима који су претходили фебруарским изборима. Поставио сам хиљаду питања људима од чијих сам увида имао велику корист. А питање које ми се, изнова и изнова, наметало с посебном упорношћу било је: како је могуће да је Њемачка толико далеко отишла од онога што је некад била?
Овим упорним питањем бавићу се из разних углова у извјештајима који слиједе.
Патрик Лоренс, дугогодишњи дописник из иностранства, прије свега за The International Herald Tribune, данас је колумниста, есејиста, предавач и аутор. Његово најновије дјело је Новинари и њихове сјене (Journalists and Their Shadows). Међу његовим осталим књигама издваја се и Вријеме које више не постоји: Американци након америчког вијека (Time No Longer: Americans After the American Century).
Извор: Scheerpost
