Пише: Патрик Лоренс
Како је само велике ријечи говорио Володимир Зеленски прије свог посљедњег кратког боравка у Овалном кабинету прошлог петка.
Украјински предсједник (који, узгред речено, више није легитимно на челу Украјине) стигао је на још један самит са предсједником Трампом, носећи са собом списак жеља — противваздушни системи и оружје у вриједности од чак 90 милијарди долара.
Да, добро сте прочитали — 90 милијарди. За поређење, Сједињене Државе су Украјини већ дале 128 милијарди долара откако је руска интервенција почела у фебруару 2022. године, према извјештају Савјета за спољне односе од 15. јула 2025.
Желећи да се прилагоди Трамповом склоношћу ка „свему као послу“, Зеленски је рекао да ће Украјина купити све то ново оружје у ономе што је назвао „мега-пословним договором“. Каква бесмислица. Кијев је потпуно банкротирао. Како би тај режим уопште могао да плати ново оружје и војну опрему?
Да ли би, дакле, Кијев исписао чек Вашингтону новцем који је већ стигао из Вашингтона? Или Зеленски под тим мисли да ће НАТО — који је, наводно, задужен да купује америчко оружје како би га потом прослиједио Украјини — платити његову нову, разуздану куповину? Значи ли то да сада Зеленски говори у име европског крила Атлантског савеза?
Једино друго објашњење које ми пада на памет јесте да Зеленскијев режим намјерава да ту нову војну опрему плати милијардама евра које су Европљани обећали да ће послати Кијеву — односно, новцем који планирају да отму из руске замрзнуте имовине. Али те паре, по својој првобитној намјени, требало је само да омогуће Кијеву да још неко вријеме купује оловке, папир и канцеларијске спајалице — не и ракете.
Ах, какве запетљане мреже ови људи ткају — или бар маштају да ће их исткати.
Но, безнадежно корумпирани Зеленски није дошао у Вашингтон само по новац — нити само ради још једног повећања буџета од седамдесет и нешто одсто. Велики молилац и вјечити трговац имао је на уму нешто друго: неименован, али не мали број пројектила „Томахок“.
Те ракете дугог домета, способне да носе и нуклеарну бојеву главу, коштају између два и два и по милиона долара по комаду. Према извјештајима које сам видио, замисао је била да би Трамп Зеленском те ракете поклонио. У својој вјери да ће „Трампстер“ удовољити његовим прохтјевима, Зеленски је чак посјетио фабрику „Рејтеон“, произвођача „Томахока“, прије него што је уопште крочио у Бијелу кућу.
Е, ово је лопов с пељом — мора му се признати бар та врлина.
„Више оружја, мање разговора“ — то је била нова чаробна формула кијевског режима, која звучи паметно само док је не изговориш наглас. Зеленски је поново дошао да пружи празну чинију и заталаса по џеповима својих покровитеља. Сада је, вели, тренутак да се Русија засипа ударима без предаха — то је, тобоже, једини начин да Москва коначно озбиљно сједне за преговарачки сто. Та мантра је сада у моди.
У стварности, овај Зеленскијев боравак у Овалном кабинету није био баш онакав циркус као његов први сусрет с Трампом, прошлог фебруара — али није био ни далеко од тога. Протокол је, врло пажљиво, Зеленског посадио тако да му је леђима окренут новинарима. Фино, али јасно понижење. А кад је потом требало да се обрати медијима, нису му дали ни да уђе у Бијелу кућу — држали су га напољу, на степеништу, као нежељеног госта.
Трамп је, коначно, пресјекао: Томахока неће бити.
Дакле, никаквих Томахока за Влода — барем не засад. Трамп је то јасно дао до знања прије, током и након сусрета с украјинским просјаком. Судбина осталих ставки са Зеленскијевог списка остаје нејасна, али по свему судећи Кијев ће добити оно што Европљани купе од америчких произвођача оружја и пошаљу преко пољске границе на југ.
Преломни тренутак у свему овоме — тачније, преломна два сата — одиграо се дан прије Зеленскијеве посјете Бијелој кући, када је Трамп примио позив Владимира Путина и провео готово два сата разговарајући с њим. По свим извјештајима, Трампова тадашња неодлучност око питања Томахавка била је тема највећег дијела разговора.
Његове касније изјаве то потврђују. „Томахавк је сурово, офанзивно, страховито разорно оружје“, рекао је одмах након разговора. „Нико не жели да му Томахавци падну на главу.“
Неколико сати касније, када је отпочео разговоре са Зеленским, Трамп је додао: „Надам се да ћемо успјети да окончамо овај рат, а да уопште не морамо да размишљамо о Томахавцима.“
Често се говори да Доналд Трамп мисли и вјерује оно што му посљедња особа с којом је разговарао каже да је истина. И то, руку на срце, није далеко од истине: Трамп је очигледно човјек плитког ума и без озбиљног осјећаја за државничку разборитост.
Лако рјешење за оваквог човјека јесте да с псеудо-убједајућим тоном понавља ставове било кога чије судове, какви год били, поштује.
Али наивно је — и цинично као изговор — тврдити да Трамп лако дрибла Путина у том стилу, као што то понекад истичу мејнстрим медији и они чија мишљења ти медији вјеродостојно преносе.
За овакво мишљење се заврјеђује јавни презир, али нека — Владимир Путин је доказиво вјешт државник, и он је једини актер у украјинској кризи који може изложити убједљив приједлог за трајно рјешење — не само између Москве и Кијева, већ и између Русије и Запада.
Безбједност једне државе не може се остварити на штету безбједности било које друге државе: то је основ здраве дипломатије и срж московског става. Управо то Путин и његови савјетници за националну безбједност мисле кад инсистирају на рјешавању коријенских узрока.
Као што ме је, прије неколико година, поучио покојни Стивен Ф. Коен — позиција Русије према Западу није базирана на сферама утицаја (то је анахронизам 19. вијека): ради се о сферама безбједности, и нећете наћи државу која у обликовању своје спољне политике то не узима као један од основних циљева.
Томахавци и опасна ескалација
Што се тиче Томахавка, добро је познато да је Путин савјетовао Трампа како би слање тог оружја једном тако неодговорном режиму као што је кијевски неповратно уништило сваку наду у обнову америчко-руских односа и неминовно довело до ескалације рата.
И то заиста јесте тако — не само зато што Руси не би могли знати да ли долазећа ракета носи нуклеарну бојеву главу, већ и зато што Украјинци сами не би могли да их користе без америчких посада које би управљале системом.
Реците ми, зар није било потпуно разумно што је Путин савјетовао Трампа да не шаље Украјинцима Томахавке? Или би, можда, требало да на то гледамо другачије?
До сада је већ постало заморно читати како мейнстрим штампа представља руски став. Можда је прецизније рећи — монотоно.
The Washington Post пише: „Русија манипулише Трампом тако што му непрестано маше надом у мировни споразум, док истовремено појачава нападе.“ Или: „Русија одбацује прекид ватре како би борбе могле да се наставе.“ Или: „Путин одбија да понуди уступке.“
The New York Times додаје: „Русија одбија дипломатску иницијативу предсједника Трампа.“ Или: „Москва се оглушује о преговоре, појачавајући смртоносне нападе.“
Али ништа од тога, наравно, није истина — ни једна једина, проклета ријеч. Сва та празна, понављајућа реторика служи само да се заобиђе стварно становиште Москве — сувише разборито и сувише усмјерено ка миру који би користио свим странама да би га могли признати.
Зеленски укида независност бораца против корупције, Украјинци на улицама
Никако ми се не допада она цифра од деведесет милијарди долара коју су Зеленски и његови сарадници разгласили прије прошлоседмичног сусрета у Овалном кабинету. Та разметљивост сама по себи говори довољно: Зеленскијев режим и његови европски покровитељи — који су му данас нешто као Сјеверна звијезда, јер једни друге држе у истој заблуди — очито намјеравају да рат с Русијом траје у недоглед. Као да им је свеједно што су га и Украјина и њени западни заштитници изгубили још одавно.
Назовимо то једноставно: живот у улици очаја.
Трамп би, како ствари стоје, требало да се сретне с Путином поново за двије седмице, на новом самиту у Будимпешти. Не очекујем да ће од тога бити неких великих резултата.
Према мом утиску, Трампстер је можда већ током љетног самита на Аљасци, средином августа, почео да схвата оправданост руског виђења овог рата и начина његовог окончања. Наравно, то се не може поуздано знати.
Али, сурова стварност је да то, у суштини, и није важно: превише је интереса који се хране наставком украјинског сукоба, превише је људи и институција којима мир једноставно не одговара.
Један је ово од оних ријетких случајева у којима би било истински лијепо — бити у криву.
Патрик Лоренс, дугогодишњи страни дописник, најпознатији по раду за International Herald Tribune, данас је колумниста, есејиста и предавач. Аутор је више књига, међу којима Journalists and Their Shadows (Clarity Press) и Time No Longer: Americans After the American Century. Његов налог на мрежи X (@thefloutist) недавно је враћен након година трајне цензуре.
Извор: Consortium News
