Прошло је много година откако су се Французи, Бог их благословио, побунили када је Дизниленд Париз изникao у близини раније неоскрнављеног села Марн-ла-Вале-Шеси.
Ускоро су настали Дизни Хотел Њујорк, Дизни Хотел Санта Фе, Дизни Хотел Шајен, Дизни Њупорт Клуб, Дизни Секвоја Лоџ, Дизни Вилеџ, Парк Дизниленд, Парк Волт Дизни Студиос. Не смијемо међу овим споменицима американизацији Европе изоставити Хиперсоничну Планину повећену Звјезданим ратовима.
Блокирање увоза америчке „културе“ – овдје су нам потребни наводници – један је од свјетских екстремно идеалистичких подухвата, с обзиром на стопу неуспјеха. Међутим, пораз у битци против инфантилизације европских сензибилитета изгледа као најмања брига континента у овом тренутку.
Ирационална русофобија, прокси рат у Украјини, нарушавање природне географије континента као западног крила Евроазије, ни из чега измишљена „пријетња“ руског експанзионизма, подршка опсади Газе од стране Израела: Све је то увезено из САД, и Европа се налази у посљедичној кризи управо ради овог увоза..
Ко смо ми, сада се Европљани питају на овај или онај начин. Шта смо направили од себе? Да ли ћемо увијек бити послушни подређени Америци, прихватајући све наредбе и не одбијајући ниједну? У шта смо се претворили у 21. вијеку?
Европска социјалдемократија у својим различитим облицима била је много година врло рањива приликом напада тржишних фундаменталиста и неоконзервативних идеолога. Сада апостоли „дивљег капитализма“, како га називају његове латиноамеричке жртве, и њихова братија ратни хушкачи започињу, овог пута у име другог Хладног рата, оно што наликује на њихов коначни напад.
Европа је већ дуже вријеме колебала између два противрјечна импулса — истичући свој суверенитет и подлежући недостојној зависности од америчке моћи — од средине година Хладног рата. Шарл де Гол је био посљедњи европски лидер који је са увјерењем стајао за независност и аутономију континента.
Али голизам је данас у Европи не више него избљедјело и далеко свјетло. Са жаљењем закључујем да ће континент, у тренутку истине која се сада пред њим налази, направити неумјесан избор, самоосуду која би могла трајати деценијама које долазе.
Дугогодишњи јаз између Европљана и оних који тврде да их воде сада се шири. Први бране оно што је преостало од напредне социјалне државе изграђене широм континента током првих посљератних деценија.
Последњи су спремни да је сруше како би увезли верзију америчког војно-индустријског комплекса управо како је Волт Дизни Компани донио замак Успаване љепотице на периферију француске престонице.
„Европски лидери су се пробудили у свијету реалне моћи“ је наслов изнад коментара који је Џенан Ганиш, колумниста Фајненшл Тајмса, објавио на ову тему прошле недјеље. „Да би се милитаризовала колико јој је потребно,“ написао је, „Европи су потребни грађани који ће подијнети веће порезе умањење државе благостања.“
Ово је горки сажетак. Европски лидери и медији који су у њиховој служби су у процесу нормализације „потребе“ да се Европа претвори у ратничку државу по америчком угледу — прожету анимозитетом и паранојама, оптерећену „пријетњама“, која никада не живи у миру, док се социјално ткиво детериорира.
Акутна криза идентитета — и то је у суштини садашњи поремећај Европе — креће се ка континенту као велика, црна кугла за куглање од, рекао бих, тренутка када су САД почеле да схватају да Владимир Путин на челу Русије неће понашати попут његовог послушног претходника То је све очигледније у последње вријемееме, а о чему сам писао још прије годину дана.
„Хаубице умјесто болница“ је како је Њујорк Тајмс тада објаснио овај случај. Опет, тужни погодак у сриду
Има различитих разлога због којих се избор који Европа има пред собом од тада још више дошао до израђаја.
Прво, рат у Украјини је изгубљен и ентузијазам Америке за кијевски режим очигледно је ослабио. То оставља Европу да се носи са нередом у свом дв док САД могу, како је њихов обичај, „даље.“
Зато се Европска унија пре два месеца обавезала да ће обезбедити Украјини 50 милијарди евра „поуздане и предвидљиве финансијске подршке“ током наредне четири године.
Друго, Доналд Трамп је поново покренуо разговор о Сјеверноатлантском уговору без САД или о распаду НАТО-а. Овдје се сусрећемо са логичким питањем: Да ли је НАТО нешто више од инструмента Вашингтона за пројектовање моћи преко Атлантика?
Иако пријатна мисао о животу без НАТО-а, на велику жалост, није близу чак ни средњорочне могућности, разговор о његовој будућности је ипак натјерао европске лидере да мисле, или да изгледају као да мисле.
Емануел Макрон не одступа од своје прошломјесечне тврдње да Европа мора бити спремна да пошаље копнене трупе на украјински фронт — упркос жестоким противљењима овом ставу француског предсједника.
Макрон, који гаји комплекс де Гола, тврди да је за независнију Европу и има оних који му вјерују. „Ако желимо да будемо чувари мира у свијету,“ рекао је Антонио Тајани, италијански министар спољних послова, у интервјуу за Ла Стампа прије пар мјесеци, „потребна нам је европска војска.“
Сматрам да је овакав начин размишљања потпуно површан. Жозеп Борељ, некада корисно отворени шеф спољне политике ЕУ, погодио је суштину када је изнио „четири главна задатка на геополитичкој агенди ЕУ“ у свом говору на Минхенској конференцији о безбједности прије два мјесеца.
Други од њих је био „јачање наше одбране и безбједности.“ Четврти је био „одржавање ових напора у сарадњи са кључним партнерима, а посебно са САД.“
Мислио сам да је Борељ био немогуће парадоксалан када сам први пут прочитао његове наводе у External Action, онлајн публикацији ЕУ. По размишљању које је изнио, он се једноставно чини као човјек изричите реалполитике: Европа се може наоружавати колико год жели; њени тренутни лидери ће је задржати као зависни приљепакј америчке империје.
Међу Европљанима није тешко примијетити њихово неспокојство и незадовољство смјером који бирају њихови лидери. Међу њима проналазите фундаменталну жељу да одбаце све анимозитете сличне Хладном рату и да живе једноставно и обично као Европљани.
Анкете показују да велики проценат испитаних не вјерује САД. Ове анкете такође биљеже слично неповјерење према „Путину“, али то одражава моћ непрестане пропаганде у великим европским медијима који непрекидно демонизују руског председника, будући да постоји значајно прихватање позиције Европе као западног крила евроазијског континента и међузависности са Русијом коју таква позиција подразумјева.
Zeit–Fragen, часопис на њемачком језику објављиван овдје (и на француском и енглеском као Horizons et débats и Current Concerns), недавно је цитирао Егона Бара, бившег њемачког министра и кључну фигуру у креирању Остполитика Федералне Републике, на ову тему.
„Наша самоодредба стоји уз, а не против Америке“, рекао је Бар. „[Али] не можемо одустати од Русије зато што се то Америци не свиђа.“
Бар је говорио на Њемачко-руском форуму у Берлину прије шест година. Како уредници Zeit–Fragen-а јасно наводе, говор и даље одјекује јер већина Немаца – и значајан проценат других Европљана – снажно подржава повратак на приближавање с Русијом, оно што су САД, од Европљана, мање или више захтјевале да напусте.
„Ко мисли да ће бирачи дати предност наоружавању?“ поставио је у својој колумни у ФТ прошле недеље Џенан Ганиш. „Мало тога указује да су бирачи спремни да прихвате прекид друтштвеног уговора благостања ради наоружавања.“
Надам се да је Ганиш у праву у овој опсервацији. Док Европљани покушавају поново да открију ко су, историјску величину овог тренутка је тешко прецијенити.
Најбоље чему се сада може надати је жесток сукоб између браниоца Европе за Европљане и оних који спонзоришу верзију милитаризованог чудовишта које је одавно завладало Америком.
Барикаде, блокирани путеви, жути прслуци, заузета министарства: Како смо говорили некада, у шездесетим годинама, „Нека се деси, капетане.“ Ово ће бити рат вриједан вођења, рат за душу континента.
Пише: Патрик Лоренс за https://consortiumnews.com
Превод: Журнал
