Пише: Патрик Лоренс
Шта је то МАГА покрет произвео? Сумњам да су чак и најзаклетији Трампови противници могли замислити да ће он у свом другом мандату отићи овако далеко—и то у правцу нечега што је или опасно, или бесмислено, или обоје.
Да одмах разјаснимо: Трампова отворена офанзива на Дубоку државу и либералне ауторитарце који су заједничким снагама подривали његов први мандат у Бијелој кући у потпуности је оправдана.
Конкретно, чишћење Министарства правде и ФБИ-ја, уз успостављање одређене цивилне контроле над обавјештајним апаратом, није само добро утемељен подухват—то је нужност ако се темељи овог посрнулог републиканског поретка желе обновити након бахате злоупотребе ових институција у Бајденовој ери.
Али будимо искрени до краја: много тога што Трамп сада ради заслужује принципијелан приговор у име разума, пристојности, демократије и праведног свјетског поретка—али не, да одмах разјасним, у име либералне идеологије и (њене блиске рођаке) империје која своју доминацију спроводи само у привидно уљепшаном облику.
Контрола Газе? Преузимање Панамског канала од суверене Републике Панаме? Читах прошле седмице да је Трамп издао још једну извршну наредбу—овога пута да обустави помоћ Јужној Африци и понуди статус избјеглица тамошњим африканерским фармерима, назвавши их жртвама „огромног КРШЕЊА људских права“, како је то сам формулисао у објави на друштвеним мрежама—додајући да их сматра „расно дискриминисаним земљопосједницима“.
Баш када помислите да сте све чули, Доналд Трамп каже нешто ново. Као и сваког дана у овом тренутку процеса.
У понедјељак је Трамп у интервјуу за Fox News изјавио да Палестинци који живе у Појасу Газе неће имати право на повратак кући након што он то подручје претвори у неку врсту гламурозне блискоисточне верзије Палм Бича. „Говорим о изградњи сталног мјеста за њих,“ рекао је Трамп водитељу Брету Бајеру.
Макс Блументал: Потенцијални атентатор на Трампа регрутовао добровољце за Украјину
„Стално мјесто“—Трамп је управо потврдио да је спреман за етничко чишћење Газе, које је раније предложио на све могуће начине, осим именом. Сила потребна да се то спроведе, као и директна улога коју он планира да одигра у реализацији овог пројекта, учиниће предсједника Сједињених Држава кривим, по свим међународно прихваћеним дефиницијама, за злочине против човјечности, а врло вјероватно и за ратне злочине.
Као што је Џо Лаурија, главни уредник Consortium News-а, проницљиво примјетио у једном недавном разговору, током Трамповог првог мандата, промишљенији дио наше независне медијске сцене био је толико окупиран одбраном Трампа од антидемократских подметања везаних за Russiagate да није било ни времена ни простора да се посвети пажња свему ономе што је у његовом управљању од 2017. до 2021. било проблематично или за осуду.
Сада, док Трамп и његови људи жестоко насрћу на либералне ауторитарце и њихове разне тотеме, иконе и програме врлинског сигнализирања, неке ствари треба распетљати. Ништа то не илуструје јасније од борбе која се у Вашингтону води око опстанка или нестанка Америчке агенције за међународни развој (USAID).
Случај USAID-а вриједи размотрати. У њему видимо … грубу отвореност Трампа и Маска, као и слепило либерала.
Судбина USAID-а постала је предмет жестоких расправа откако је Илон Маск, који води Трампов програм ефикасности владе, почетком мјесеца јавно изјавио да има предсједниково одобрење да „то треба да угасимо“. Од тада—сузе и шкргутање зуба.
Маск, кога сматрам најопаснијом антидемократском фигуром у махом злонамјерној камарили коју је Трамп окупио око себе, послао је тим својих потчињених из Одјељења за владину ефикасност у зграду USAID-а, само неколико блокова од Бијеле куће, недуго након што је објавио да је добио Трампово одобрење да започне гашење агенције.
Запослени су били закључани изван својих канцеларија и онемогућени да приступе службеним имејл налозима, уз наређење да остану код куће; веб-сајтови USAID-а су блокирани или скинути са интернета. Сви стално запослени у агенцији стављени су на принудни одмор, а издата су и наређења за повратак хиљада људи које USAID има на терену широм свијета. New York Times је у четвртак објавио да је намјера Бијеле куће да број запослених у агенцији смањи са више од 10.000 на мање од 300.
Милош Лалатовић: Неуспављиви чудотворац, Свети Јован Шангајски
Случај USAID-а сада иде на суд. Федерални судија Карл Николс из Окружног суда у Вашингтону прошле седмице издао је привремену судску забрану, блокирајући неке дијелове Трампово-Масковог плана. Ово је био одговор на тужбу коју су поднијела два синдиката—један који представља савезне службенике, а други дипломатске званичнике.
Али овдје има један детаљ који не треба занемарити: протеклог викенда више мејнстрим медија—NBC News, The New York Times и други—објавили су фотографију упосленика савезне владе који, стојећи на високим мердевинама, чекићем и длетом уклања натпис USAID-а са улаза у зграду на адреси 1300 Пенсилванија авенија.
Натпис, да кажемо, нестаје са зида. Не видим да ће се водећи амерички инструмент за спољну помоћ и хуманитарне програме одржати након Маскове есесовске чистке—бар не у облику у коме је досад био познат.
А како је USAID био познат? То је питање које се овдје поставља. И управо због тога овај случај заслужује озбиљну анализу.
Џон Ф. Кенеди основао је Агенцију за међународни развој (USAID) 1961. године, у својој првој години у Бијелој кући. Ставио ју је под надлежност Стејт департмента, обезбиједио јој великодушан буџет и послао је у свијет да се бави безбројним проблемима који се могу сврстати под један заједнички назив—„неразвјеност“.
Кенеди није био лишен политичког прагматизма, али овај пројекат, попут Мировног корпуса, у значајној мјери је био израз алтруизма који се провлачи кроз многе његове говоре и политике.
(Могу ли властити интерес и алтруизам коегзистирати у истом уму, истом срцу, истој институцији? На први поглед, то дјелује као противрјечност, јер се алтруизам дефинише као несебична брига за друге. Али, даћу Кенедију мало простора по том питању:
Његова визија и разумијевање свијета током његових хиљаду дана на власти кретали су се у правцу Америке која би коначно могла да одбаци слику о себи као империји. Платио је за ту еволуцију својим животом—не заборавимо то.)
Програми социјалног и економског развоја, здравствени и нутриционистички програми, пројекти наводњавања и исушивања, искорјењивање болести, рјешавање еколошких проблема—Кенеди је желио да USAID побољша живот људи на све ове начине и још много више. Али једна ствар заслужује посебну пажњу: један од главних задатака агенције била је промоција демократије.
И управо је та мисија учиника причу о USAID-у у веома тужном. Када је агенција подржала оснивање Националне фондације за демократију (National Endowment for Democracy) током првог мандата Роналда Регана, ријеч „алтруизам“ постала је пука флоскула—нешто што би прије пристајало извиђачима него стварним активностима којима се USAID у то вријеме бавио.
Програми помоћи и хуманитарне иницијативе и даље постоје, а милиони угрожених људи у више од 100 земаља ослањају се на њих. Али USAID је сада била искључиво у служби америчког империјалног интереса—дјелујући као инструмент спољне политике империје, без икаквих изузетака који би се лако могли навести.
Заједно са Националном фондацијом за демократију (NED), агенција је преузела улогу ЦИА-е у организовању државних удара—гдје год је то могуће, а у случају NED-а, често на најсрамнији начин.
Подстицање демократског управљања, борба против корупције, помоћ новинарима и медијима да раде квалитетно и професионално, финансирање разних група „грађанског друштва“—питање које би требало да се намеће јесте: шта у томе има лоше? Како то мислите, није алтруистично?
Има, међутим, неких „озлоглашених случајева“. „Обојене револуције“ у бившим совјетским републикама, Венецуели, Украјини—дуги низ година прије (а и након) пуча који су САД пажљиво припремале 2014. године: USAID је био човјек за сва времена, ако се тако може рећи.
Русија је посебно занимљив примјер. Одражавајући разочарање Вашингтона што Владимир Путин, након што је 2000. преузео власт од пијаног Бориса Јељцина, није постао још један послушан инструмент, активности USAID-а у Русији толико су измакле контроли да је Путин 2012. године забранио све њене операције.
Грузија је још један свјеж примјер. USAID је урликао и вапио о неправди прошле године у августу, када је парламент у Тбилисију усвојио закон којим се невладине организације које примају петину или више свог финансирања из иностранства обавезују да се региструју као страни агенти. Око 95 милиона долара америчких средстава, од којих је добар дио ишао за „операције грађанског друштва“ преко USAID-а, од тада је замрзнуто.
Како?! Ми смо овдје да манипулишемо вашим политичким процесом како бисмо Грузију гурнули ка Западу, а ви, демократски изабрана влада у Тбилисију, имате нешто против? Како недемократски од вас. Како ауторитарно. Како… како „про-руски“. Сведено на суштину, ово је став USAID-а по том питању.
Постоје и друге димензије дјеловања USAID-а које заслужују да се спомену. Његов буџет у овом вијеку у просјеку износи нешто више од 20 милијарди долара. Washington Post је прошле седмице објавио да је 2020. године (посљедњи расположиви подаци) 2,1 милијарда од тог износа отишла на финансирање корпоративних пољопривредних операција.
USAID шаље храну као помоћ сиромашним земљама. USAID субвенционише оно што зовемо „велика агробизнис индустрија“ (Big Ag). Обје ове тврдње су тачне. Ово је алтруизам са америчким карактеристикама, рецимо то тако.
Интересантно је чути протесте оних који сада бране USAID. Они се досљедно позивају на добро које агенција чини преко својих операција у иностранству, и та реалност се мора признати. Нема сумње да ће безброј људи у Африци, Азији и Латинској Америци осјетити посљедице ако Трамп и Маск угасе ову институцију.
Али постоји једна фотографија која такође прича занимљиву причу. Објављена је на врху текста у New York Times-у под насловом: „Неистине подгријавају десничарски крсташки рат против USAID-а.“ Приказује групу људи који прошле седмице протестују на Капитол хилу против Трамповог плана.
Демонстранти у вис држе зид од транспарената. На једном, који носи мали дјечак, пише: „Обоје мојих родитеља изгубило је посао захваљујући предсједнику Маску.“ Океј. Себични интерес је жив и здрав и борави у Вашингтону. На другом транспаренту, који се налази тик изнад, пише: „USAID: инвестиција у националну безбједност.“ Барем мало искрености. Али амерички алтруизам је прешао дуг пут—и питање је да ли се икада може вратити тамо гдје је био.
Гледам људе на фотографији—њихову одјећу, држање. Дјелују ми као савремена верзија контракултурних идеалиста, одлучних да чине добро и задрже чисте руке. Лијепо је знати да такви људи и даље постоје међу нама.
Али они су или изгубљени, или нису искрени. Ако је прво у питању, онда њихова подршка припада визији агенције која је одавно подлегла идеологији и корупцији. Њихов USAID је данас митолошки појам, музејски експонат.
Они, једноставно речено, не желе да се суоче с тим шта је USAID постао од Реаганових година па наовамо, посебно с рађањем злокобног NED-а—операције ЦИА-е у веома танкој маски. Другим ријечима, не суочавају се ни са тим шта је Америка постала од доба алтруистичког Кенедија.
А управо је суочавање с тим—са свим тим—једна од највећих одговорности моје генерације и свих које долазе послије ње.
Мејнстрим медији и разни политички и јавни актери прошле седмице пожурили су да стану уз демонстранте на Капитол хилу. Био је то занимљив призор—покушај да се очува стара слика USAID-а и да се, као што то ради New York Times у тексту који је горе линкован, све приче о недемократским операцијама агенције у иностранству прогласе теоријама завјере и—а шта бисмо ми без овога?—руском дезинформацијом.
Жалосно. Једноставна истина је да су сва ова бура и хаос које су изазвали Трамп и Маск затекли USAID са спуштеним панталонама.
Не може се са сигурношћу рећи шта ће бити исход ове њихове еванђелистичке крсташке војне против USAID-а. Још мање се може рећи шта су им стварни мотиви, шта заправо хоће. По свему судећи, овдје је на дјелу нешто више од пуке ефикасности—нешто што у својој жестини више личи на личну освету.
Хоће ли Трамп и Маск заиста одустати од свих страних закулисних игара преко којих могу пројектовати америчку моћ кроз широк спектар злослутних програма агенције? Сумњам, иако ни сам не могу прецизно рећи на чему тачно заснивам ту сумњу.
Је ли ово на неки начин директан напад на Саманту Пауер, већ отписану директорицу USAID-а и класичну оперативку Дубоке државе? И у то сумњам, иако не искључујем малу могућност.
Уопште, не вјерујем да су Трамп и Маск покренули ову кампању против USAID-а из исправних разлога—ма какви год ти разлози били.
Читао сам да ће оно што остане од USAID-а након ове чистке бити усмјерено искључиво на хуманитарну помоћ. То је, без сумње, занимљив развој ситуације.
Али са Трампом је увијек тако. Остаје нам само да се питамо шта заиста покушава да уради—и зашто.
________________________________________
Патрик Лоренс, дугогодишњи дописник из иностранства, углавном за International Herald Tribune, сада је колумниста, есејиста, предавач и аутор, а његова најновија књига Journalists and Their Shadows доступна је преко Clarity Press-а или на Amazonu. Остале његове књиге укључују Time No Longer: Americans After the American Century. Његов Twitter налог, @thefloutist, трајно је цензурисан.
Извор: Consortium News
