Написао и приредио: Никола Гачевић, православни свештеник и теолог
Ових дана пратио сам извјештаје из Француске и, колико сам стизао, читао оно што пишу француске новине, али и остала европска штампа. Готово сви значајнији европски медији посветили су пажњу овој важној посјети.
Призори из Париза заиста су били импресивни. Стотине хиљада људи испуниле су Јелисејска поља и Трг Конкорд поводом мисе коју је служио папа Лав XIV. Према процјени Ватикана, присуствовало је око 700.000 људи, што је више од 600.000 учесника који су се, према наводима француских медија, претходно пријавили.
Да би се схватиле размјере овог догађаја, довољно је направити једно поређење: миси блаженопочившег папе Бенедикта XVI у Паризу 2008. године присуствовало је око 250.000 људи, дакле, мање од половине овог броја.
Било би неправедно оспоравати значај оваквог окупљања. Био је то велики догађај који је показао да Католичка црква још увијек може да испуни само срце једне од најсекуларизованијих европских престоница.
Међутим, вјерујем да свештеник нема право да се задржи само на површини. Вјера се не мјери бројношћу једног скупа или величином неке изузетне свечаности, него животом људи у данима који слиједе. Зато настојим да призоре из Париза сагледам заједно са бројкама које их прате, али и да свој поглед усмјерим ка широј стварности Европе.
Званичној миси претходио је сусрет са представницима државних власти у Јелисејској палати. Том приликом папа је говорио о „праведној секуларности“.
На овом мјесту подсјетио бих на интервју блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, објављен у часопису Време 30. јануара 2020. године (бр. 1517). Било би корисно да га многи, нарочито они који учествују у политичком животу, поново прочитају.
Према ријечима папе Лава, праведна секуларност не подразумијева искључивање религије из јавног простора или образовања, већ могућност да држава и вјерске институције воде дијалог и удружују своје снаге ради општег добра. Додао је и да се хришћанин који, у складу са својом савјешћу, учествује у јавном животу не може сматрати прозелитом нити пријетњом јединству своје отаџбине.
У земљи у којој је појам laïcité — одвојеност државе и религије — готово неприкосновен, ове ријечи свакако нису биле тек израз дипломатске учтивости. ( Laïcité није сасвим исто што и обична секуларизација. У Француској је држава религијски неутрална, институционално одвојена од религијских заједница, уз истовремено гарантовање слободе савјести и вјероисповијести. Међутим, сарадња државе и цркве је на једном завидном нивоу. Држава даје велику финансијску подршку школама које су под управом католичке цркве и подржава хуманитарне активности чији организатор буде католичка црква)
И сам предсједник Макрон својим је поступком показао колико је та равнотежа осјетљива. Због начела секуларности није присуствовао миси, већ га је представљала његова супруга. Истовремено, велики број политичара, међу којима су и могући кандидати на предсједничким изборима 2027. године, сматрао је важним да буде присутан.
То само по себи много говори. У Француској 2026. године присуство папе више није маргиналан вјерски догађај. Оно је питање од јавног значаја које се не може једноставно занемарити.
У свом обраћању на Тргу Конкорд папа је позвао вјернике да вјеру не задржавају само за себе, већ да је понесу тамо гдје владају обесхрабреност и духовна суша. Чини ми се да се управо у тој реченици налази кључ за разумијевање читаве ове посјете.
Оних 700.000 људи који су се окупили поводом историјске папске посјете представљају једну страну медаље. Свакодневни вјерски живот земље са више од 68 милиона становника представља ону другу.
Званична папска посјета привлачи вјернике, оне који само повремено одлазе у цркву, породице и младе. Али она привлачи и људе који су се удаљили од Цркве, а ипак и даље осјећају да су са њом повезани у културном и традиционалном смислу.
Званични статистички подаци, међутим, показују и другу страну стварности. INSEE, француски Национални институт за статистику, за период 2019–2020. забиљежио је да 51% становника континенталне Француске, старости од 18 до 59 година, изјављује да не припада ниједној религији. Свега 29% изјашњава се као католици. Од њих само 8% редовно одлази у цркву, односно најмање једном мјесечно.
Дугорочни тренд открива још суровију стварност. Према званичним статистичким подацима Свете столице, Француска је 1980. године имала 38.391 парохију и 38.876 свештеника. До 2024. године број парохија смањен је на 10.925, а број свештеника на 12.590. Број крштења опао је са 513.501 на 186.165.
Према подацима IFOP-а (Institut français d’opinion publique — Француског института за испитивање јавног мњења), само 26% Француза наводи да присуствује миси макар неколико пута годишње, у поређењу са 34% 2012. и 68% 1961. године. Друго истраживање истог института, спроведено за лист La Croix, процјењује број редовних вјерника — оних који присуствују миси најмање једном мјесечно — на око три милиона, односно на 5,5% пунољетног становништва.
Другим ријечима, ако упоредимо ове податке, на Тргу Конкорд окупио се број људи који одговара приближно четвртини укупног броја редовних католичких вјерника у Француској.
Па ипак, слика није само суморна.
На Васкрс 2026. године крштено је 13.234 одраслих и 8.152 адолесцената, укупно 21.386 људи, при чему су млади између 18 и 25 година чинили 42% новокрштених одраслих.
Посебно је значајан животни и духовни пут ових људи који поново откривају вјеру. Према истраживању Француске бискупске конференције, сваки трећи катихумен наводи да је доживио снажно духовно искуство прије него што је одлучио да затражи крштење, док је 40% њих кренуло тим путем након неког животног искушења, попут болести или смрти вољене особе.
Овдје није ријеч о пролазној моди. То су људи који су се нашли пред великим питањима живота, а одговоре на њих нису пронашли на другом мјесту.
Лионски надбискуп Оливије де Жерме (Olivier de Germay) искрено је рекао да је велики изазов за Цркву да те људе прати и подржава на њиховом даљем путу, како би постали Христови ученици и пуноправни чланови својих парохијских заједница.
Управо је у томе суштина: крштење је почетак једног пута, а не његов крај.
Архиепископ атински Јероним ученицима: „Ако се појаве тешкоће, немојте се плашити“
Ипак, међу Французима се посљедњих година може запазити поновно буђење интересовања за вјеру која је вијековима обликовала духовни и културни живот њихове земље. Не заборавимо да је један од највећих светих отаца Цркве Истока и Запада, свети Иринеј, био епископ Лиона.
И православне заједнице у Француској биљеже пораст броја катихумена. Међу њима нису само они који потичу из традиционално православних народа, већ и сами Французи, као и мигранти различитог поријекла.
Мислим да Француска данас представља својеврсно огледало читаве Европе. Оно што се тамо дешава, различитим интензитетом и различитом брзином, дешава се и у Њемачкој, Шпанији, Италији, Белгији и источној Европи.
Хришћанство насљеђа, оно које се готово само по себи преносило са родитеља на дјецу, очигледно се приближава своме крају. На његовом мјесту рађа се хришћанство личног избора. Оно је малобројније и крхкије, али често свјесније.
Блаженопочивши папа Бенедикт XVI говорио је о „стваралачким мањинама“ које ће одржавати вјеру живом у Европи која заборавља своје коријене. Посматрајући призоре из Париза упоредо са статистичким подацима, стичем утисак да се та његова мисао данас на нарочит начин потврђује пред нашим очима.
Црква у Европи можда више неће бити Црква већине. Али она може бити Црква која ће пружати смисао и наду једном уморном и остарјелом континенту који све чешће остаје без јасног духовног усмјерења.
Међутим, овдје постоје двије замке. Прва је тријумфализам, да, гледајући оних 700.000 људи, кажемо: „Европа се враћа хришћанству.“ Друга је очајање, да гледамо само празне црквене клупе и затворене католичке парохије и кажемо да је свему дошао крај.
Вјерујем да су оба таква закључка погрешна.
Истина је много захтјевнија. У Европи постоји дубока духовна глад, али традиционалне црквене структуре више нису довољне да саме на њу одговоре. Католичка црква је потребу за новим приступом савременом свијету снажно препознала још на Другом ватиканском концилу. Мноштво окупљено на Тргу Конкорд показало нам је ту глад. Затворене римокатоличке парохије, међутим, показују нам колико је тешко на њу дати одговор.
Постоји још нешто. Папа се у Паризу није обраћао само католицима. Говорио је о животу, миру и мјесту религије у јавном животу. Европа га је слушала чак и тамо гдје се с њим не слаже. У времену криза, ратова и неизвјесности многи Европљани, вјерујући и невјерујући, траже глас који ће о човјеку говорити озбиљно и одговорно. То није обнова некадашње хришћанске Европе. Али јесте знак да Јеванђеље и даље има значајну ријеч у јавном простору.
Ни наше друштво, које је у великој већини православно, није изван духовне кризе која захвата Европу. Не смијемо дозволити да вјера остане само обиљежје идентитета и дио наслијеђене традиције; она мора бити живо искуство и свакодневни начин живота. Управо се у малим заједницама и парохијама — тамо гдје људи осјећају да припадају негдје, гдје су упућени једни на друге и гдје овосвјетске подјеле губе своју снагу, не смоју да постоје — а не на великим трговима, одлучује будућност Цркве, али у великој мјери и будућност друштва. Такав начин живота, саборни, вјековима је надахњивао најљепша дјела наше културе, а у тешким временима био је извор наде и снаге у борби за слободу отаџбине и достојанство сваког човјека.
На крају овог кратког осврта на посјету папе Лава XIV Француској, вриједи још једном истаћи: овај догађај свједочи да се вјера није угасила и да чак и у једном од најсекуларизованијих друштава Европе и даље постоји дубока жеђ за Богом. Можда је то и знак да Француска, након деценија убрзане секуларизације, поново почиње да трага за сопственим духовним коријенима.
А хришћани су, како је поручио папа Лав, позвани да ни у дубоко секуларизованом друштву своју вјеру не задржавају само за себе, него да је живе, свједоче и дијеле са другима. Управо такво хришћанско свједочење може бити њихов драгоцјени допринос Европи која долази.
Извор: Kathimerini
