Чак и ако се одбаци свака југоносталгија и свака сентименталност према комунизму, Србија и српска јавност морали би имати позитивнији и поноснији став према партизанима и партизанском покрету. Ту се уосталом може доста научити од Руса
Пише: Мухарем Баздуљ
Гледао сам пре пет-шест дана „Хероје Халијарда“ с двојицом пријатеља. Обојица су искусни новинари, са вишедеценијским искуством, али такође и широко образовани те необично начитани људи са суптилним уметничким укусом. Одлазимо после на пиће, делимо утиске. Ја одмах кажем да ми је филм лош, они нису одушевљени, али мисле да сам престрог. Појашњавам да ја не мислим да је све у филму лоше: глумци су добри, продукција делује „блокбастерски“, технички је пристојан, али је сценарио лош и превише разбарушен, дијалози су као памфлетска рецитација, а идеологија је режисеру очито важнија од приче.
Има тај дијалог кад млади четнички официр, мада израњаван и на поштеди коју му је одобрио директни претпостављени, ипак оставља двоје мале деце и жену трудну до зуба јер му је војничка част важнија од свега. Њега глуми Никола Ракочевић, њу Нина Нешковић, невербално су у тој сцени одлични и тужно их је гледати док уместо неке људске, (мело)драматичне размене изговарају реченице типа: „Срби су добри борци, Српкиње су добре мајке“.
Основна поставка приче заправо није лоша и скоро би могла да се назове „Браћа Карамазови из Прањана“. Тројица су браће: један је партизан, други је четник, а трећи, најмлађи, неки дивни дечко пун идеализма и духовности, заиста као нека варијација на Аљошу Карамазова. Проблем је, међутим, што у разради нема никакве суптилности. О мотивима и ставовима брата који је отишао у партизане не сазнајемо апсолутно ништа. Чујемо само да га се отац одрекао и да тог сина сматра мртвим. Ни по чему се не види ни да је мајци стало до овог сина. Брату четнику, то ћемо сазнати, ипак није свеједно. У једном дијалогу варира се она фамозна рима рат-брат, па бисмо могли рећи да за тог брата, иако је рат, брат остаје брат.
Партизани без лика и гласа
Уз све критике о „прочетничком приступу“, овај филм у том смислу чак и није посве црно-бео. Има ту сцена које су чисто пропагандистичке, а опет има и сцена где су четници приказани практично једнако као у филмовима Вељка Булајића. Није, дакле, толики проблем начин на који су приказани четници, колико је проблем да партизана у филму уопште нема.
Ако филм покушава, како је речено, да покаже трагедију грађанског рата међу Србима, требало би ваљда приказати обе стране. Овде су партизани они невидљиви, они без лика и без гласа. То је поетика каква се каткад виђа у хорорима. У прошлогодишњем „Мраку“ (режисера Душана Милића) српску породицу у косовској енклави нападају „створења из таме“ која никад не видимо и филм се с разлогом жанровски третира као хорор. У „Херојима Халијарда“, партизани су „створења из шуме“, недостојни гласа и лика.
Парадоксално, у филму без партизана, режисерска поетика је поетика партизанских филмова. Може Радош из партизанског филма, али не може партизански филм из њега. Памтимо га из филмова Шибе Крвавца, и Бајић заиста Крвавца увек помиње с пијететом.
Мејнстрим ставови
У том смислу, у филму постоји сцена која скоро да је омаж најчувенијој сцени из најчувенијег Крвавчевог филма. Док гомила сељака чека да се спусти авион да евакуише пилоте, пилоти међусобно разговарају о тим људима који су их спасили. Један пилот изговара нешто типа: „Ово је предиван и достојанствен народ према којем ми на Западу нисмо никада били праведни“. Кад махне руком и покаже масу сељака, само чекаш да каже: „Дас ист Валтер„.
Након што смо нас тројица пријатеља скоро четрдесет минута разглабали о филму, сложили смо да је филм, чак и ако је лош, врло херменеутички захвалан. Он заиста јако добро „скенира“ мејнстрим ставове у данашњој српској јавности. Поглед на партизане у том мејнстриму се у последњих десетак година драстично променио. Пре десетак година, о седамдесетој годишњици ослобођења Београда, Коча Поповић је добио улицу и та је годишњица достојанствено обележена, можда и због доласка Владимира Путина.
Догодине ће бити осамдесет година ослобођења Београда и прибојавам се да ће „ствар“ бити пригушена до крајности. Не бих се чак чудио да се прецењује улога Црвене армије, само да би се потценила улога партизана. Пре неколико недеља, у галерији Радио-телевизије Србије отворена је сјајна изложба о осамдесетој годишњици битке на Сутјесци. На изложби је говорио историчар Предраг Марковић, међу званицама су били људи из СУБНОР-а, чак и неколико људи, стогодишњака или скоро стогодишњака, партизана који су учествовали у борбама на Сутјесци. Догађај је био јако леп, али медијски углавном изигнорисан. Јако је мало било „високих званица“ из политике и јавности; можда и „највиђенија“ личност био је амбасадор Велике Британије.
Засебан жанр
Чак и ако се одбаци свака југоносталгија и свака сентименталност према комунизму, Србија и српска јавност морали би имати позитивнији и поноснији став према партизанима и партизанском покрету. Историја је историја и нема је смисла мењати.
Ту се уосталом може доста научити од Руса. Кад је у октобру 2014, пред Путином, Томислав Николић говорио о заједничкој борби српске и руске војске, Путин је у свом говору, не наглашавајући то директно полемички, истакао да су се ту заједно заправо бориле Црвена армија и Југословенска народна армија. То, наравно, не мења чињеницу да је у првој највише било Руса, а у другој највише Срба.
Партизански филм је у СФРЈ био засебан жанр. Неке карактеристике тог жанра и даље, видимо, постоје, и то у филмовима у којима партизана нема. Можда би заправо вредело и требало снимити данас филм о партизанима који не би био – партизански.
Извор: rt.rs
