Често се у дискурсу црногорског друштва могу чути констатације – „сад се пљују међусобно, а сутра ће у коалицију“ или „која је поента избора кад опет морају заједно“. Прва констатација показује неразумевање партијског надметања, друга природног тока демократског политичког процеса.
Пише: АЛЕКСАНДАР ЂОКИЋ
Партије постоје јер још увек није могуће да државом управљају грађани директно, можда ће то бити могуће у будућности када технологија комуникације буде још развијенија, мада ће ефективности таквих одлука на свакодневном нивоу бити упитна. Будимо реални, просечан грађанин који има свој посао и обавезе није заинтересован да заиста из минута у минут доноси одлуке у управљању на неком нивоу политике.
Професионални политичари су неопходни јер је управљање државом, градовима, општинама посао са пуним радним временом, с тим што о запослењу и његовом трајању у овом случају одлучују грађани. Партије су неопходне јер је друштво разнородно, сви грађани не верују у исте вредности, не посматрају политику на исти начин, интереси су им различити. Партије излазе на слободно тржиште где грађани решавају да ли их они могу представљати или не.
Појављују се нове партије и нестају старе, процес је флуидан. Од изборног система понајвише зависи да ли ће власт бити коалициона или не. На другом месту је политичка култура датог друштва. Пропорционални изборни системи чине коалиционе владе неминовним у већини случајева. После предстојећих избора у Црној Гори појавиће се и нове партије, коалиција ће бити потребна да се формира власт, али ће распоред адута приликом формирања владе бити другачији од данашњег.
Партије и њихови лидери, истакнути чланови, имају три нивоа интереса, или треба да га имају:
на првом месту је државни интерес (ниједна партија не може да руши демократски поредак државе у којој делује, не може да нарушава устав и законе, не сме да еродира институције, дакле, државни интерес је очување функционалног политичког система);
на другом месту је интерес бирача (партија представља своје бирачко тело, спољна политика, економска политика, део су уверења бирача који гласају за партију која у највећој мери представља њихова уверења; државни интерес је очување оквира политичког система, интерес бирача је правац политике која се у држави води);
на трећем месту су лични интереси (лични интерес партијских активиста јесте освајање власти и одређених политичких позиција, бављење политиком је за њих каријера, а каријерни успех представља напредовање дуж лествице власти, ипак лични интерес никада не сме да засени државни интерес и интерес бирача, ако до тога дође сами грађани треба да казне такве партијске лидере ускраћивањем подршке).
Проблеми настају када се било закулисним борбама, било популистичким наративима једна партија ушанчи на власти и поистовети државне интересе и интересе бирача са сопственим, личним интересима. У том случају сам државни интерес је нарушен јер је ефективност демократског политичког система смањена или готово укинута. У зависности од геополитичких и културолошких фактора, неке државе постају полудемократске, као што је случај на Балкану, а друге клизе у отворену диктатуру.
Пошто у полудемократским системима опозиција свеједно не може бити забрањена, похапшена, прогнана или једноставно физички ликвидирана, популистичке фигуре које узурпирају власт у држави могу бити збачене комбинацијом протеста и високим процентом учешћа грађана на изборима. Литије су заправо биле протестни покрет који је кулминирао активизацијом грађана на изборима на којима је национал-популистички ДПС први пут побеђен. Касније је та лавина наставила да остварује победе у црногорским општинама.
Партије које су иступиле против национал-популистичке узурпације биле су и остају разнородне, јер против Мила Ђукановића протестовали су и гласали људи различитих уверења и идентитета. Отуда је логично да ће се те партије међусобно критиковати и настојати да максимално профитирају од новонастале ситуације, јер политички процес наставља да тече и после ДПС-а. Партије које су се најбоље позиционирале у претходном периоду профитираће и имаће већи утицај у формирању постизборне владе, партије које су направиле лошије прорачуне проћи ће горе.
Које су се партије боље поставиле можете видети по томе што оне иступају за нове изборе (демократе, Европа сад), оне које су се лоше поставиле нових избора зазиру (делови ДФ-а, УРА која губи одлучујућу позицију коју има у овом саставу парламента). ДПС свакако остварује гори резултат него на претходним изборима и он ће бити утолико гори колико се брзо распишу нови избори и прекину играрије око формирања нове владе за коју већина не постоји
