Партије старе већине довеле су Црну Гору у политички ћорсокак. Учествовањем у игрицама УРА нису именовале мандатара за састав нове владе у прописаном року, немају довољан број посланика да заврше избор судија Уставног суда како би уопште могли да разреше Мила Ђукановића са места председника, у институционалном смислу су потпуно надиграни.
Замислимо шта би се десило да УРА и ДФ нису рушиле владу формирану после избора 30. августа 2020. године, а да су њихови посланички клубови, као и министри из редова УРА, заиста осмислили измене изборних закона, очистили бирачке спискове од људи који немају право гласа и припремили Црну Гору за смену Мила Ђукановића на изборима 2023. године.
Зашто је рушена влада Здравка Кривокапића, ако не да се Мило Ђукановић опет врати у игру?
После рушења те владе, формирана је влада УРА-ДПС која је са кадровима попут Ранка Кривокапића била гора од владе коју би самостално формирао ДПС. Добивши све што је било замишљено из те погодбе, ДПС је ускратио подршку новој влади, а затим је УРА саботирала преговоре како нова влада не би могла да буде формирана (тиме Дритан Абазовић остаје премијер у техничком мандату). На крају је Мило Ђукановић добио све на тацни – институционалну кризу за коју бирачи криве партије старе већине.
Као што је истакнуто и у прошлим анализама, демократе сносе одговорност само зато што су уопште ступили у преговоре са УРА. Тиме су са Дританом Абазовићем поделили одговорност за давање супериорне позиције Милу Ђукановићу. Сада он диктира како ће се игра одвијати, њен темпо, па и може да бира датум превремених парламентарних избора.
Јалове партијске игре и погрешно позиционирање значе и да партије старе већине не могу да мобилишу своје бираче да изађу на хипотетичке масовне протесте против Мила Ђукановића, а беспотребно се надају и да ће их западне амбасаде спасити од сопствених грешака.
Александар Ђокић
