Да политичка сцена у Црној Гори функционише као “политички театар“ потврђује и предизборна представа „Гусарски упад“ која се игра на њеној сцени. Ради се о новој политичкој адаптацији старе приче о „државном удару“.
Политичка представа „Гусарски упад“ у режији неколико искусних политичких субјеката, осмишљена с циљем инсценирања „државног удара“ најјачем политичком субјекту у предизборној утакмици, произвела је само бумеранг ефекат, боље рећи брехтовски обрт. Умјесто идентификовања са глумцима-политичарима, ова представа је код публике изазвала „рационално преиспитивање“ и критички суд о онима и ономе што је гледала на сцени. А на сцени се реалистички приказала наша мрачна Црна Гора: Црна Гора као лидер у региону у продукцији „државних удара“; Црна Гора као гусарска дестинација у којој увезени „карипски гусари“, за разлику од њених грађана, безбједно живе, и приказало се, на који начин моћна, црногорска „институција“ Гусарско писмо, штити гусаре и њихове јатаке. Гусарењем су се некада бавиле бројне европске државе и краљевине које су ратовале са својим сусједима. Гусаре, који су нападали ратне бродове и приобаља туђих држава је штитило Гусарско писмо (добијено од матичне државе), од смртне казне и ропства уколико допадну у руке државе коју су опљачкали. Писмо је гусарима гарантовало: да ће у туђој држави имати третман заробљеника и да ће бити пуштени уз откуп или размјену; њиме би се гусари обавезали да ће дио плијена који стекну без накнаде предати држави која им пружа уточиште…
Ову политичку представу можемо сврстати у трагикомични жанр. Она је трагична јер су њени аутори-актери сами себе приказали као једну окошталу партијску структуру која пропада сама од себе, а комична је јер њени аутори-актери управо кроз „политички театар“ покушавају да се грчевито одрже на политичкој сцени.
На предсједничким изборима грађани Црне Горе су смијенили један диктаторски режим којег је персонификовао његов пресдсједник и изборили су се за смјењивост власти као демократску вриједност. Парламентарни избори су још пресуднији јер на њима грађани одлучују хоће ли Црна Гора и даље бити препозната у свијету као „гусарска дестинација“, као безбједно стјециште „карипских гусара“ Шинаватри и До Квонова, као држава у којој владају неписани закони џунгле, односно закони партијског феудализма који црногорско друштво дијеле на партијске феуде. Или ће Црна Гора бити безбједно мјесто за живот свих њених грђана, држава са здравим друштвеним амбијентом који ће мотивисати бројне стручњаке и младе људе који масовно напуштају Црну Гору да остану у својој држави. Одлив мозгова је резултат политике остракизма једног партитократског режима којем нелојални, образовани људи, „они који мисле својом главом“ представљају сметњу. И зато на конкурсима за радна мјеста приоритет имају „пензионери“ и „млади, паметни“ који своје незнање покривају лако стеченим „поњавама“ на приватним факултетима или купљеним дипломама, они који никада нису доживјели студентске агоније, несанице и трему пред испитом. Само је дјелимично истинита тврдња да млади, образовани и стручни кадрови „одлазе трбухом за крухом“, односно из економских разлога. Одлив мозгова је врста бунта против партитократског режима, против партијских књижица као гаранта сигурног посла и против социо-патолошког друштвеног-амбијента у којем се образовање и стручност омаловажавају.
„У сваком погледу“ преостаје нам да до симболичног 11. јуна ситно бројимо „љуте гусаре“ као у пјесми „Десет љутих гусара“ Бранка Коцкице, чији рефрен мало измијењен гласи:
„У сваком погледу ми их се не бојимо,
Ми дишемо дубоко и гусаре бројимо.
Лоше им се пише, показује стање,
Нас је све више а њих је све мање“
Мр Гордана Поробић Крцуновић
