(Фото:I N4S)
Теоријске расправе о функционисању и структурирању засебних политичких институција су далеке од свакодневних проблема с којима се сусреће обичан човек. Тако барем на први поглед делује. Па ипак, начин на који власт третира грађане, начин на који власт доживљава државу, начин на који власт управља јавним предузећима и како их организује, све је то производ политичког система у коме живимо и политичке културе коју у свом друштву кроз процесе дугог трајања гајимо. Дакле, фото-робот политичког живота у Србији, Црној Гори и било где другде чине два основна елемента: политичке институције и политичка култура. Њихов однос је обележен узајамним дејством – политичке институције полако мењају политичку културу, а политичка култура умногоме одређује како ће различите врсте политичких институција функционисати у пракси.
Када вам државни службеник нижег ранга, у народу познат под називом „шалтеруша“, прави сцене и диже буку то је зато што је држава под а) исувише бирократизована и б) административни систем је устројен вертикално (битно је само шта шеф мисли), а не хоризонтално (рад службеника се оцењује на основу пружене услуге грађанину). Свакако да је питање личног васпитања како ће се неко понашати у конкретној ситуацији, али је и питање устројености политичке институције какве ће услове она створити. Другим речима, „шалтеруша“ може бити непријатна особа у личном животу, али не и на административној дужности, уколико је административни систем правилно конципиран.
Ово је само један илустративни пример како политичке институције утичу на наш свакодневни живот. Постоје и много алармантнији примери. Рецимо, када један председник неке мање и сиромашније општине постане обор-кнез или шериф, од чије воље зависе сви мештани те вароши. Из тога проистичу робовласнички односи, који се нескривено за тамошње становнике женског пола преливају и у сексуално насиље. Такав однос проистиче из стриктне вертикале власти, где један главни баја на врху пирамиде, најчешће председник, располаже судбинама својих потчињених страначких улизица на исти начин као што и општински обор-кнез располаже својим кметовима.
Зашто тема парламентарне монархије, какве она везе има са демократизацијом државе и друштвених односа? Врло једноставно, како би били развлашћени сви обор-кнезови и шалтеруше неопходно је укинути институт директног избора председника државе. У друштвима која су преживела период тоталитарне диктатуре за време Хладног рата, директан избор једног човека даје том истом политичком субјекту превелики, фирерски легитимитет. Грађани који су навикли на вождизам, где им један газда кроз своје потчињене командује шта да раде природно теже ка појави новог вожда. А вожд као вожд, једном када узјаше неће да сјаше. И јахаће и јахати своје изнова поробљене грађане све док се не сусретне с већом спољном силом (и над попом има поп) или док не истроши стрпљење оседланог народа.
Кључна грешка коју су посткомунистички системи у Источној Европи направили била је моделирање својих новопечених демократских система по узору на француски семипрезиденцијализам. Најпре, Французи имају веома специфичну политичку културу засновану на непрекидном протесту и бунту, ова култура производи превише хаотичне исходе у парламентарном систему и неопходан је један лидер који уравнотежава ту жеђ за побуном. Посткомунистичким друштвима тек изашлим из тоталитаризма био је потребан јасно препознатљив политички лидер који ће предводити процесе демократских реформи, као Вацлав Хавел у Чешкој или Лех Валенса у Пољској. Не треба заборавити ни то да се реформе врше у процесу преговора са разним политичким актерима, укључујући и представнике до тада владајућих комунистичких партија. Полупредседнички систем је био оптимално решење у том прелазном периоду. Касније, међутим, показаће се да вождизам добија на снази управо захваљујући политичком систему који се у првом реду не ослања на политичке партије, парламент и владу, већ на истакнуте личности.
Друга грешка је била концептуалана, све се сводило на антикомунизам. Требало је сменити комунистичке лидере, решити се њихове иконографије у виду споменика, назива улица и градова, и пуф – друштво се магично преображава из тоталитарног у демократско. Не, то тако не иде. Није био проблем само у комунизму, проблем је у тоталитаризму. Дакле, сама по себи декомунизација је само један део процеса демократизације, а никако не његов почетак и крај. Тоталитарно наслеђе комунизма прелама се у трима сферама: 1. материјалној (архитектура, споменици, симболи); 2. институционалној (све врсте граница од општинских до државних, устројеност свих институција од образовања и здравства до јавних предузећа, инокосни или вертикални политички односи); 3. сфери друштвених односа (симболи и институције тоталитарне државе мењају вишевековне односе у једном друштву, мењају сам лик човека, максима „ћути и гледај своја посла, има ко да се бави политиком“, „ти им се само смеши и на све одговарај потврдно“, „ако те нешто питају, немој да им противречиш“ или „ћути не спомињи вожда, све прислушкују“ директан су производ тоталитаризма).
Постоје два начина да се у посткомунистичком друштву одсече глава вожду и вождизму једном за свагда: први је парламентарна монархија, други је избор председника, шефа државе у парламенту, а не на директним изборима. Власт треба отети из руку баја разног ранга и пребацити је на политичке институције, деперсонализовати власт, није довољно само збацити једног вожда на крају његове каријере јахача народа, треба спречити сваку појаву новог вожда у будућности. Тако ће грађани моћи да користе своју грбачу како би изградили себи и својој породици достојанствен живот, а не за ношење којекаквих битанги које уображавју да су Цезари само зато што су успели да набију пар ловорових листова у косу, то јест да се оките влашћу. Власт треба да се дели између владе (пожељно коалиционе) и обавезно плуралистичког парламента. Политичке партије су те које треба да представљају грађане и читав спектар њихових идеја, уверења и идентитета, а немогућност да једна партија доминира политичком сценом, што се решава правилном селекцијом изборног система, елиминисаће и појаву једног баје који у џепу држи читаву државу.
Шеф државе треба да има искључиво протоколарну или репрезентативну функцију без икаквог права вета и мешања у политички живот датог система. Такву улогу може обављати или монарх, који симболизује одређену државотворну традицију и уноси конзервативни елемент у државно устројство, што је врло важно за стабилност процеса демократизације, или јавна личност од великог угледа коју на ту функцију бира парламент. Пошто је у друштвима која су тек пре неколико деценија изашла из тоталитаризма, а каткад и поново запала у блажи облик ауторитаризма (хибридни режими), тешко изабрати уваженог човека на функцију председника, јер ће његовом угледу штетити управо тај избор кроз подршку одређених политичких партија у парламенту, делује једноставније поставити једног монарха коме ће то бити дужност докле год је способан да је обавља. Такав монарх би имао улогу дипломате највишег ранга у својој држави и пратио би вољу парламента, то јест владе.
Главни недостатак монархије је несмењивост шефа државе, који такође може демонстрирати дозу својеглавости иако не располаже никаквим битним функцијама. Јасно је да треба разрадити законски механизам опозива монарха уколико се он не потчињава спољној политици коју трасира влада, па макар и вербално. Монарх као дипломата нема права да коментарише ни унутрашње политичке процесе у својој земљи, нити њене спољне односе. Он достојанствено треба да представља своју државу и њену политику, без обзира на то каква она била. Уколико монарх у улози протоколарног шефа државе покуша на било који начин, па и изјавама за медије, да се умеша у политичке процесе он може бити опозван од стране парламента, као што би то био случај и са протоколарним председником државе. Наследити га може онај ко је следећи по закону о наслеђивању престола. Парламентарна монархија је само један пут елиминације свих облика вождизма у посткомунистичком друштву, алтернатива је избор председника у парламенту.
Александар Ђокић
