(Foto:I N4S)
Teorijske rasprave o funkcionisanju i strukturiranju zasebnih političkih institucija su daleke od svakodnevnih problema s kojima se susreće običan čovek. Tako barem na prvi pogled deluje. Pa ipak, način na koji vlast tretira građane, način na koji vlast doživljava državu, način na koji vlast upravlja javnim preduzećima i kako ih organizuje, sve je to proizvod političkog sistema u kome živimo i političke kulture koju u svom društvu kroz procese dugog trajanja gajimo. Dakle, foto-robot političkog života u Srbiji, Crnoj Gori i bilo gde drugde čine dva osnovna elementa: političke institucije i politička kultura. Njihov odnos je obeležen uzajamnim dejstvom – političke institucije polako menjaju političku kulturu, a politička kultura umnogome određuje kako će različite vrste političkih institucija funkcionisati u praksi.
Kada vam državni službenik nižeg ranga, u narodu poznat pod nazivom „šalteruša“, pravi scene i diže buku to je zato što je država pod a) isuviše birokratizovana i b) administrativni sistem je ustrojen vertikalno (bitno je samo šta šef misli), a ne horizontalno (rad službenika se ocenjuje na osnovu pružene usluge građaninu). Svakako da je pitanje ličnog vaspitanja kako će se neko ponašati u konkretnoj situaciji, ali je i pitanje ustrojenosti političke institucije kakve će uslove ona stvoriti. Drugim rečima, „šalteruša“ može biti neprijatna osoba u ličnom životu, ali ne i na administrativnoj dužnosti, ukoliko je administrativni sistem pravilno koncipiran.
Ovo je samo jedan ilustrativni primer kako političke institucije utiču na naš svakodnevni život. Postoje i mnogo alarmantniji primeri. Recimo, kada jedan predsednik neke manje i siromašnije opštine postane obor-knez ili šerif, od čije volje zavise svi meštani te varoši. Iz toga proističu robovlasnički odnosi, koji se neskriveno za tamošnje stanovnike ženskog pola prelivaju i u seksualno nasilje. Takav odnos proističe iz striktne vertikale vlasti, gde jedan glavni baja na vrhu piramide, najčešće predsednik, raspolaže sudbinama svojih potčinjenih stranačkih ulizica na isti način kao što i opštinski obor-knez raspolaže svojim kmetovima.
Zašto tema parlamentarne monarhije, kakve ona veze ima sa demokratizacijom države i društvenih odnosa? Vrlo jednostavno, kako bi bili razvlašćeni svi obor-knezovi i šalteruše neophodno je ukinuti institut direktnog izbora predsednika države. U društvima koja su preživela period totalitarne diktature za vreme Hladnog rata, direktan izbor jednog čoveka daje tom istom političkom subjektu preveliki, firerski legitimitet. Građani koji su navikli na voždizam, gde im jedan gazda kroz svoje potčinjene komanduje šta da rade prirodno teže ka pojavi novog vožda. A vožd kao vožd, jednom kada uzjaše neće da sjaše. I jahaće i jahati svoje iznova porobljene građane sve dok se ne susretne s većom spoljnom silom (i nad popom ima pop) ili dok ne istroši strpljenje osedlanog naroda.
Ključna greška koju su postkomunistički sistemi u Istočnoj Evropi napravili bila je modeliranje svojih novopečenih demokratskih sistema po uzoru na francuski semiprezidencijalizam. Najpre, Francuzi imaju veoma specifičnu političku kulturu zasnovanu na neprekidnom protestu i buntu, ova kultura proizvodi previše haotične ishode u parlamentarnom sistemu i neophodan je jedan lider koji uravnotežava tu žeđ za pobunom. Postkomunističkim društvima tek izašlim iz totalitarizma bio je potreban jasno prepoznatljiv politički lider koji će predvoditi procese demokratskih reformi, kao Vaclav Havel u Češkoj ili Leh Valensa u Poljskoj. Ne treba zaboraviti ni to da se reforme vrše u procesu pregovora sa raznim političkim akterima, uključujući i predstavnike do tada vladajućih komunističkih partija. Polupredsednički sistem je bio optimalno rešenje u tom prelaznom periodu. Kasnije, međutim, pokazaće se da voždizam dobija na snazi upravo zahvaljujući političkom sistemu koji se u prvom redu ne oslanja na političke partije, parlament i vladu, već na istaknute ličnosti.
Druga greška je bila konceptualana, sve se svodilo na antikomunizam. Trebalo je smeniti komunističke lidere, rešiti se njihove ikonografije u vidu spomenika, naziva ulica i gradova, i puf – društvo se magično preobražava iz totalitarnog u demokratsko. Ne, to tako ne ide. Nije bio problem samo u komunizmu, problem je u totalitarizmu. Dakle, sama po sebi dekomunizacija je samo jedan deo procesa demokratizacije, a nikako ne njegov početak i kraj. Totalitarno nasleđe komunizma prelama se u trima sferama: 1. materijalnoj (arhitektura, spomenici, simboli); 2. institucionalnoj (sve vrste granica od opštinskih do državnih, ustrojenost svih institucija od obrazovanja i zdravstva do javnih preduzeća, inokosni ili vertikalni politički odnosi); 3. sferi društvenih odnosa (simboli i institucije totalitarne države menjaju viševekovne odnose u jednom društvu, menjaju sam lik čoveka, maksima „ćuti i gledaj svoja posla, ima ko da se bavi politikom“, „ti im se samo smeši i na sve odgovaraj potvrdno“, „ako te nešto pitaju, nemoj da im protivrečiš“ ili „ćuti ne spominji vožda, sve prisluškuju“ direktan su proizvod totalitarizma).
Postoje dva načina da se u postkomunističkom društvu odseče glava voždu i voždizmu jednom za svagda: prvi je parlamentarna monarhija, drugi je izbor predsednika, šefa države u parlamentu, a ne na direktnim izborima. Vlast treba oteti iz ruku baja raznog ranga i prebaciti je na političke institucije, depersonalizovati vlast, nije dovoljno samo zbaciti jednog vožda na kraju njegove karijere jahača naroda, treba sprečiti svaku pojavu novog vožda u budućnosti. Tako će građani moći da koriste svoju grbaču kako bi izgradili sebi i svojoj porodici dostojanstven život, a ne za nošenje kojekakvih bitangi koje uobražavju da su Cezari samo zato što su uspeli da nabiju par lovorovih listova u kosu, to jest da se okite vlašću. Vlast treba da se deli između vlade (poželjno koalicione) i obavezno pluralističkog parlamenta. Političke partije su te koje treba da predstavljaju građane i čitav spektar njihovih ideja, uverenja i identiteta, a nemogućnost da jedna partija dominira političkom scenom, što se rešava pravilnom selekcijom izbornog sistema, eliminisaće i pojavu jednog baje koji u džepu drži čitavu državu.
Šef države treba da ima isključivo protokolarnu ili reprezentativnu funkciju bez ikakvog prava veta i mešanja u politički život datog sistema. Takvu ulogu može obavljati ili monarh, koji simbolizuje određenu državotvornu tradiciju i unosi konzervativni element u državno ustrojstvo, što je vrlo važno za stabilnost procesa demokratizacije, ili javna ličnost od velikog ugleda koju na tu funkciju bira parlament. Pošto je u društvima koja su tek pre nekoliko decenija izašla iz totalitarizma, a katkad i ponovo zapala u blaži oblik autoritarizma (hibridni režimi), teško izabrati uvaženog čoveka na funkciju predsednika, jer će njegovom ugledu štetiti upravo taj izbor kroz podršku određenih političkih partija u parlamentu, deluje jednostavnije postaviti jednog monarha kome će to biti dužnost dokle god je sposoban da je obavlja. Takav monarh bi imao ulogu diplomate najvišeg ranga u svojoj državi i pratio bi volju parlamenta, to jest vlade.
Glavni nedostatak monarhije je nesmenjivost šefa države, koji takođe može demonstrirati dozu svojeglavosti iako ne raspolaže nikakvim bitnim funkcijama. Jasno je da treba razraditi zakonski mehanizam opoziva monarha ukoliko se on ne potčinjava spoljnoj politici koju trasira vlada, pa makar i verbalno. Monarh kao diplomata nema prava da komentariše ni unutrašnje političke procese u svojoj zemlji, niti njene spoljne odnose. On dostojanstveno treba da predstavlja svoju državu i njenu politiku, bez obzira na to kakva ona bila. Ukoliko monarh u ulozi protokolarnog šefa države pokuša na bilo koji način, pa i izjavama za medije, da se umeša u političke procese on može biti opozvan od strane parlamenta, kao što bi to bio slučaj i sa protokolarnim predsednikom države. Naslediti ga može onaj ko je sledeći po zakonu o nasleđivanju prestola. Parlamentarna monarhija je samo jedan put eliminacije svih oblika voždizma u postkomunističkom društvu, alternativa je izbor predsednika u parlamentu.
Aleksandar Đokić
