Пише: Панкај Мишра
„Зурио сам док се рушила једна – а онда и друга – кула близнакиња. Затим сам се осмехнуо. Да, колико год то звучало одвратно, моја прва реакција била је задовољство.“ Мохсин Хамид, „Невољни фундаменталиста“
Тако говори Чанџес, јунак Хамидовог романа из 2007, образован на Принстону и фундаменталиста против своје воље. По том међународном бестселеру Мира Наир је снимила филм. Књига дугује свој успех делом отвореном изражавању страха и мржње које америчка империја изазива чак и међу многим својим ревносним присталицама. Као и многи други муслимани из средње класе у Азији и Африци, Чанџес је копао рукама и ногама да се придружи транснационалној елити коју је створио глобални капитализам предвођен Сједињеним Државама. Ипак, ни припадници те елите нису успевали да избегну расистичко омаловажавање које је у америчком животу институционализовао рат против тероризма – ону врсту која сад пљушти по Зорану Мамданију (сину Мире Наир и градоначелнику Њујорка) из Силицијумске долине и са Волстрита и Фокс њуза.
Сећам се да је моја реакција на ту злурадост у Невољном фундаменталисти била да би пакистански муслиман можда могао тако да се осећа, али да ниједан индијски власник зелене карте не би. Глобална култура антиамериканизма дуго се напајала спољном политиком Сједињених Држава, њиховом друштвено-економском манипулацијом других земаља преко Светске банке и Међународног монетарног фонда и потпуном контролом глобалне економије која је произвела далеко више губитника него добитника. Пакистан, тврда клијентелистичка држава чију су политику и културу уништиле активности исламиста и војних диктатора које је спонзорисала ЦИА, вероватно је патио и више него оне земље које су Сједињене Државе напале и бомбардовале.
Али Индија и њена дијаспора, које се данас наводно уздижу после векова обамрлости, биле су имуне на Чанџесову злурадост према америчком страдању. Једва годину дана после објављивања Хамидовог романа, тадашњи премијер Индије, Манмохан Синг рекао је запањеном Џорџу Бушу да га народ Индије „дубоко воли“. Он је био искренији и представљао је шири јавни консензус него генерални секретар НАТО-а кад је недавно прогласио Доналда Трампа за „тату“ Европе.
Романса Индије са земљом слободних људи прилично је одоцнела – почела је више деценија после 1945, кад су Европљани, после својих разорних грађанских ратова, постали прво велико становништво које је почело да се угледа, културно и политички, на Сједињене Државе. Али наша американофилија разбуктала се – сад је то јасно – у погрешном тренутку.
Средином прве деценије 21. века, деиндустријализујућа супер сила, посвећена вечитим ратовима у иностранству и екстремној неједнакости код куће, била је зрела за трампизам. Дуга заљубљеност кинеских амбициозних класа у Америку већ је почела да се хлади, делом и због америчког бомбардовања кинеске амбасаде у Београду 1999. године. Без обзира на то, све више образованих Индијаца дубоко је веровало у вечни Амерички мир (Pax Americana) и у оно што је рекао Томас Фридман у „манифесту“ New York Times–a из 1999: „Глобализација, то су Сједињене Државе“ и „Американци су апостоли развијеног света, пророци слободног тржишта и високи свештеници високе технологије“.
Избор Барака Обаме наговестио је многим Индијцима да се Америка креће ка савршенијој унији и пријатељскијем пост-расном добу. Кад је он пригрлио Синговог наследника Нарендру Модија и претворио хиндуског националисту – ком је некад био забрањен улазак у Сједињене Државе – у блиског савезника, многи „двапут рођени“ Индијци (припадници високих касти који су емигрирали у Америку) били су одушевљени изгледом да би сиромашна и изгубљена земља коју су морали да напусте сада могла постати партнер њиховој изабраној домовини. Данашња превласт англофоних брамана у Силицијумској долини и на Волстриту, посредника између индијских владајућих класа и Сједињених Држава (од Сундаја Пичаја и Сатија Надела до Балаџи Сринивасана) није случајна. Није случајна ни непоколебљива наклоност Индијаца према Сједињеним Државама, о којој сведоче јавне анкете, упркос томе што је глобални статус земље почео да се сурвава за време Бајденовог и Трамповог поништавања „међународног поретка заснованог на правилима“.
Окрутност, безобзирност и неспособност америчке бестидно супрематистичке беле владајуће класе током Трамповог другог мандата шокирале су и престравиле чак и најверније савезнике и епигоне Сједињених Држава широм света. „У канцеларијама Делхија, обложеним књигама, и у стакленим корпоративним кулама Мумбаија великани пате од вртоглавице“, известио је Economist у јулу – дакле, пре него што је Трамп описао индијску економију као „мртву“ и казнио је тарифама од 50%. Трампов напад на Иран, охрабрење израелским етничким чистачима и помешани сигнали Владимиру Путину, можда су збунили самоамериканизоване агитаторе широм света, али његови трговински ратови, опаки насртаји на имиграцију, рестрикције виза Х-1Б, обрачуни са страним студентима, понижавање светских лидера на телевизији и депортовање тамнопутих не-Американаца с лисицама на рукама морали су им бити јасни. Успешни Азијци и Африканци које кују у звезде њихова технолошка браћа из Силицијумске долине могу себи и допустити да буду равнодушни према славопојкама Хитлеру које долазе од Масковог АИ Четбота, али им је очигледно теже да прогутају испаде Шона Магуајера из фирме Секвоја Капитал.
По свему судећи, у Сједињеним Државама пробудиле су се деценијама латентне снаге идеолошког расизма и похитале да испуне свој првобитни задатак: стварање вишег статуса за јадне, неравноправне белце. Истовремено се поткопавају оба темеља америчког експеримента у политичком плурализму – бајка о Сједињеним Државама као земљи имиграната и реалност ненарушивог глобалног примата. Завршило се Златно доба глобалног капитализма на амерички начин, које је заводило губитнике историје својим обећањем мирне друштвене мобилности и складног мултикултурализма, па су американизујуће снаге света уроњене у кризу која за њих није само геополитичка и економска већ и духовна и егзистенцијална.
***
Та криза посебно тешко пада онима који су одбацили снажне традиције националне аутономије и самопоштовања да би прихватили америчко туторство. Средином века два братоубилачка рата уништила су самопоуздање и економску моћ Европе и изложила беспомоћни континент продуженој културној американизацији и војном и економском паразитизму. Због тога су многи данашњи европски лидери бедно сервилни пред Трампом. Али антиколонијални покрети Азије, Африке и Латинске Америке увек су тежили за моралном, интелектуалном и политичком слободом од белих господара света и деценијама су настојали да формулишу сопствене визије доброг живота и праведног друштва.
Генерације постколонијалних Азијаца и Африканаца одрастале су с претпоставком, подупртом школским уџбеницима, штампаном културом и масовним медијима, да су господари сопствене судбине. У Индији, на пример, велики део патриотског поноса напајао се чињеницом да се први премијер земље Џавахарлал Нехру супротставио америчким херојима Хладног рата (Џона Фостера Далеса, најватренијег међу њима, звао је „Dull, Duller, Dullest“1), као и тиме што је Индира Ганди, која је такође дуго остала на положају премијера, активно изазивала мржњу Ричарда Никсона у време кад је Индија ратовала с Пакистаном (1971), који је уживао подршку Сједињених Држава.
Није само Нехру-Ганди аристократија видела америчке политичаре и новинаре као уображене незналице и скоројевиће. Дела Р.К. Нарајана, индијског писца који је међу првима писао на енглеском, одишу духовном снобовштином каква је уобичајена међу многим европским интелектуалцима. На пример, Ивлин Во, Грејем Грин и Албер Ками видели су Америку као „вештачко чудовиште“ које се, као што је рекао Сиоран, „подбочило испред света као разметљива празнина“.
Овакво јавно мњење је обликовала и претежно лево усмерена интелигенција, коју је изнедрила дуга национална борба против европског империјализма. Писци, новинари, ликовни уметници и филмски ствараоци били су склони да реагују на проширену улогу Америке у свету – од нуклеарног спаљивања Хирошиме и Нагасакија 1945. до свргавања иранског премијера 1953, неселективног бомбардовања Вијетнама, наоружавања пакистанског геноцидног режима 1971. и државног удара у Чилеу 1973, који је организовала ЦИА – жестоком критиком расизма и неоимперијализма.
***
Младе и често недовољно промишљене елите Азије и Африке бориле су се са изазовима изградње државе и одржавања економског раста. У том истом добу грчевите деколонизације, које је почело крајем четрдесетих, моћ старих господара света расла је невиђеном брзином. Капитализам се опоравио од свог суноврата у тридесетим годинама 20. века и у Сједињеним Државама нашао свој центар, неокрњен и чак ојачан ратом. Отад се глобално развијао сложеним путевима производње и циркулације, потпомогнут модернизацијом транспорта и комуникација, као и ширењем војно-индустријског комплекса.
За Индијце из деведесетих, који су излазили из доба сукоба и економске стагнације, Сједињене Државе су представљале неодољив естетски и морални стил, посебно оно што се могло видети на новим Мардоковим телевизијским каналима који су у први план истурали силиконе Памеле Андерсон и тестостерон глумаца као што је Силвестер Сталоне. Америчке иконе и производи – Рамбо у Авганистану, Богиња демократије налик на Кип слободе на Тргу Тјенанмен, а Макдоналд и ЦНН свуда – били су заводљиво свеприсутни. Европа је својом богатом прошлошћу фасцинирала многе од својих колонијалних субјеката. Сједињене Државе, међутим, које су наводно створене да би ослободиле грађане бремена историје и традиције и усмериле их према све бољој и бољој будућности, нудиле су мноштво привлачно различитих искушења.
Мало је неамеричких популација које су свесрдније од Индијаца прихватале све оно што је Дон ДеЛило, настојећи да објасни нападе од 11. септембра на овим страницама, видео као ствари које џихадисти презиру: „моћ америчке културе да продре кроз сваки зид, у сваку кућу, у сваки живот и ум“. Говорећи на догађају чији је домаћин био Manhattan Institute, десничарска тинк-танк организација, 1990, В.С. Најпол је најавио крај расизма и поздравио америчку идеју среће као „огромну људску идеју“ која ће одувати све идеолошке фанатизме. На другом крају културног спектра, Бал Текери, карикатуриста и оснивач милитантне хиндуске организације Шив Сена у Мумбаију, угостио је Мајкла Џексона у свом дому 1996. и касније се хвалио да је поп звезда употребила његову клозетску шољу и оставила на њој свој аутограм.
Сећам се како су 90-их година, након што су се социјалистички режими урушили широм Европе, политичари, пословни људи и креатори јавног мњења у Индији наједном почели да представљају школовање у Америци као најбржи пут ка „састанку са судбином“ који је некад обећавао Нехру – деценијама одлаганом, по мишљењу многих незадовољних Индијаца, јаловим ангажовањем у геополитичкој несврстаности, афирмативном акцијом у корист Хиндуса из нижих каста и социјалистичком економијом. У националним државама Азије и Африке било је много оних који су подлегли америчкој идеологији индивидуалног самовеличања и самољубља. Индар, јунак Најполовог романа Речна окука из 1979, пореклом из Источне Африке или Индије, сажима хипериндивиндуалистичку етику која је почела да замењује ослабљени постколонијални етос колективног благостања чак и пре реганских и тачерских револуција. „Свет је богато место“, каже он. „Све зависи од тога шта у њему изабереш. Можеш бити сентименталан и пригрлити идеју о сопственом поразу… Али ја сад желим да побеђујем, побеђујем и побеђујем.“
Милорад Дурутовић говорио на тему „Орфејство у савременом свијету – аутопоетички коментари“
Побеђивање је било лакше онима који су релативно добро говорили енглески: показало се да су англофони Азијци и Африканци у много бољем положају да уживају благодети неолибералне глобализације под америчким покровитељством него што су то припадници велике кинеске дијаспоре. Политички и друштвено-економски интереси транснационалне класе говорника енглеског у Индији и елите у Сједињеним Државама уклопили су се једни у друге једнако лако као и они на којима почива „специјални однос“ између Велике Британије и Сједињених Држава. Средином прве деценије 21. века припадници индијске интелигенције у дијаспори служили су као представници америчког естаблишмента који истичу врлине америчке врсте капитализма одушевљеној публици у Делхију, Хајдерабаду и Бангалору, као и на страницама највећих америчких дневних листова.
Оштар идеолошки раскид с прошлошћу био је очигледан у жучној расправи између двојице истакнутих западних економиста индијског порекла: Амартје Сена, трауматизованог глађу у Бенгалу коју су 1943. изазвали Британци и доживотно оданог социјалдемократији, и Џагдиша Багватија, самозваног „највећег светског слободног трговца“. Сен се залагао за нужну улогу државе у стварању здравог и образованог становништва; Багвати је са својих положаја на Универзитету Колумбија и у Савету за спољне односе препоручивао дерегулисана тржишта као модел за цело човечанство.
Још 2008, с великом рецесијом на видику и милитаризмом и ксенофобијом увреженим у америчком животу, Фарид Закарија, син угледног индијског борца за слободу и проучаваоца ислама, инсистирао је на томе да „свет иде америчким путем“, да земље „постају отвореније, наклоњеније тржишту и демократскије“. Колико год била погрешна, таква тврђења су данас корисна утолико што јасно показују да су многи амбициозни имигранти постизали успех захваљујући тачној репродукцији обичаја и ставова америчке владајуће класе. Начин на који је Зоран Мамдани – син индијско-угандског муслиманског стручњака за Африку – одбацио те вредности, као и његова приврженост космополитској визији мира и правде – гарантује екстремно непријатељство естаблишмента према њему. Не изненађује ни то што је Закарија – који је на Јејлу 1985, у доба врхунца Реганове моћи, јавно исказао презир према идеализму и залагао се да универзитет не прекине везе са апартхејдском Јужном Африком – 2017. тврдио да је Трамп показао председничке квалитете бомбардовањем Сирије, а овог лета на фестивалу Аспен Идеас рекао да Бењамин Нетањаху, ако се изузме „питање Газе“, ради свој посао „изванредно добро“.
У сваком случају, вешта мимикрија данашње америчке елите вероватно неће доносити онако високе приносе као некад. Истребљење звери на Блиском истоку, које су предводили Обамини наследници, праћено је трамповским декретом којим је по кратком поступку укинуто пост-расно доба. Мало је вероватно да ће Америку поново учинити великом демагози белог национализма, који не могу а да не усмере свој гнев због неповратног пада на оне који су вредно радили на томе да постану Американци, тако што су дословно или само духовно имигрирали.
А сад су ти американизовани или американизујући појединци оптужени да глобализују интифаду, ако не и џихад. Суочени с тешким задатком да нађу нови идентитет и замене свој одумрли систем веровања, многи од њих раде исто што и Чанџес – против своје воље скрећу у сопствени фундаментализам.
Извор: Пешчаник
