Пише: Мијат Цмиљанић
У ери у којој стартапи обећавају богатство и иновације, Палантир бира другачији пут. То није компанија која јури пажњу милиона корисника или лансира производе у масовну продају. Према финансијским извештајима за други квартал ове године, процењена вредност компаније је 415 милијарди долара, док је истовремено нето профит остао релативно скроман, свега 763 милиона. Овај парадокс открива нову логику капитализма: вредност се више не мери профитом, већ количином моћи коју можеш да контролишеш. А шта је заправо Палантир и какву моћ он то поседује?
Палантир су 2003. основали Петер Тил и Алекс Карп, уз рани капитал фонда CIA, In-Q-Tel. Име потиче из Токиновог универзума Господара прстенова и односи се на Palantíre, кристалне кугле које омогућавају да се виде далека места. Алекс Карп је притом несвакидашњи оснивач из Силицијумске долине. Дипломирао је филозофију, завршио право на Станфорду, где је упознао Петера Тила, а потом докторирао у Франкфурту неокласичну социјалну теорију, под утицајем Хабермаса и критичке теорије.
Њихову везу не чини само студирање, већ и заједничка фасцинација Џеј Ар Ар Токином. Фондови Петера Тила, попут Mithril Capital и Valar Ventures, показују готово исти рукопис. Један од следбеника је и Narua Capital, бивши venture фонд садашњег потпредседника САД, Џеј Ди Венса, који је блиско сарађивао са Тилом, а данас наставља традицију спајања инвестиција, политике и технологије ради постизања супремације западног света. На овај начин Палантир се појављује не само као софтверска компанија, већ као ентитет посебне намене.
Од технофеудализма до „Технолошке Републике“
Палантир и повезане иницијативе најбоље се разумеју кроз идеју технофеудализма: мреже моћи у којој технологија и капитал граде утицај изван класичних тржишних механизама. То није нов концепт. На почетку 21. века, Силицијумска долина била је уско повезана са америчком војском и државом, развијајући технологије, од фармације и интерконтиненталних ракета до раних експеримената с вештачком интелигенцијом. Циљ није био прављење тривијалних софтверских производа који хране људске слабости и потребу за валидацијом, већ обликовање стратешких и националних интереса.
У том контексту, Алекс Карп је од самог почетка имао специфичну визију у односу на своје савременике. У уводу своје књиге Технолошка Република, Чврста моћ, мека уверења и будућност Запада, пише да је Силицијумска долина изгубила правац и да жели да технологију врати на историјски исправан пут.
Палантир се не бави пуким прикупљањем података нити њиховом продајом. Оно што га издваја је способност да клијентима претвори информације у јасне, стратешке увиде. Две кључне платформе су Gotham и Foundry, и они чине срж понуде. Gotham служи пре свега државном сектору и службеним контролорима, повезујући људе, места и догађаје да би брзо открили обрасце и ризике. Foundry је комерцијална платформа за пословне операције, од логистике до анализе тржишта и доношења стратешких одлука. Софтвер Палантира не мења начин прикупљања података, већ додаје слојеве који откривају нове увиде и везе.
Дигитални модел организације, Palantir Ontology, омогућава анализу, предвиђање и планирање кроз целокупну структуру фирме или агенције, а алати попут Apolla интегришу вештачку интелигенцију и ажурирања без мењања основних система. Укратко, Палантир претвара информације у инструмент одлуке.
Силицијумска долина је почетком века била уско повезана с америчком војском и државом, развијајући технологије од фармације и интерконтиненталних ракета до раних експеримената с вештачком интелигенцијом. Циљ није био прављење тривијалних софтверских производа који хране људске слабости, већ обликовање стратешких и националних интереса
Компанија користи војну терминологију у свакодневној комуникацији: често се уместо FYI користи FYSA, односно for your situational awareness, а многи мејлови почињу са BLUF или bottom line up front, кратким сажетком кључних информација.
Кад алгоритми постану филтери живота или смрти
Ова пракса, наследство рада с обавештајним и војним агенцијама, код запослених развија осећај хитности, фокуса и прецизности. Толкинов утицај одражава се и на запослене који се понекад називају Хобитима, а рани мото Save the Shire рефлектовао је етос фирме и запослених кроз решавање сложених проблема. Кроз комбинацију војне дисциплине и митске нарације, Палантир ствара јединствену културу у којој техничка прецизност, стратешко размишљање и осећај сврхе раде заједно.
Драматургија ексклузивности и поверљивости јача перцепцију моћи и ствара додатно гориво за раст компаније и њених акционара.
Палантир се кроз примере употребе не приказује само као софтверски добављач, већ и као један од њених актера. Његове платформе користе владе, војске и корпорације, што компанији даје стратешку тежину, али отвара и озбиљне контроверзе.
У САД, Палантир годинама сарађује са ICE. Нови уговор од тридесет милиона долара предвиђа развој Immigration OS, система који даје готово потпуну видљивост над људима који се депортују и алат за приоритизацију депортација. Систем повезује биометријске и биографске податке с локацијама и регистарским таблицама, стварајући детаљне профиле.
Критичари упозоравају да Палантирова технологија практично обликује миграциону политику и претвара етичке дилеме у алгоритамске одлуке.
На војној страни, Палантир је централни партнер Пентагона. Његови алати се користе у Украјини, Јемену, Ираку и Судану за анализу огромних количина података и доношење одлука о циљевима. Пројекти попут Project Maven повезују сателитске снимке, сигнале и људске изворе у АИ систем који предлаже мете и док војска тврди да људи задржавају коначну реч, алгоритми постају филтер живота или смрти.
Ко контролише контролоре
Сарадња с Израелом додатно ставља Палантир под лупу. Компанија отворено подржава израелску војску, чији АИ системи креирају листе мета у Гази, укључујући и хуманитарна возила, што изазива оптужбе за саучесништво у ратним злочинима. Едвард Сноуден је открио да израелска јединица 8.200 добија сирове податке од НСА, што Палантиру омогућава додатну прецизност при креирању мета. Критичари упозоравају да овакви системи постају дигитално оружје, јер не убија само ракета, већ и филтер који одређује циљ.
У комерцијалном свету, Палантир сарађује с гигантима попут „Боинга„, помажући у производњи софтвера за авионе, хеликоптере и сателите. Ова спрега приватног профита и војне примене потврђује тезу Карпа да Палантир не продаје софтвер ради профита, већ да гради стратешки утицај Запада.
Питање око Палантира асоцира на познати стрип Алана Мура Надзирачи, односно његов мото: Ко надзире надзираче? Приватна фирма која повезује и анализира податке милиона људи отвара врата за злоупотребу и надзор. Контрадикторни дуализам софтвера који спасава животе током ковида19, а истовремено контролише надзор миграната и учествује у војним акцијама, показује да оружје или алат постаје питање околности.
Мене лично подсећа на сцену из Кјубриковог ремек-дела 2001: Одисеја у свемиру, где мајмуни откривају да кост може постати оружје над другима, то произлази из прилике и околности, а не нужно из саме намере.
Граница између етике и демократије у 21. веку брише се једном валутом, и у овом случају то није профит.
Извор: Радар
