Пише: Атанас Ступар
(Што се дешава на књижевној сцени Црне Горе)
Први дио можете прочитати овдје
Политичке партије мимо гласова и оцјена које долазе из читалаштва, издаваштва, стручне и критичке јавности одлучују које ће своје чланове, симпатизере, идеолошке приврженике наградити највећим књижевним признањима.
Таквим принципима аутсајдере претварају у лауреате, културу у паланачку позорницу, чланове жирија у апаратџике а државне награде у партијске захвалнице.
Последњих година путем дневне штампе ТВ емисија, дебатних трибина јавност је била свједок партијских сукобљавања око начина додјеле награде “Мирослављево Јеванђеље”. Оспораване су како процедуре додјеле награде “Мирослављево јеванђеље” тако и вриједности награђених дјела.
Историјат ове награде може послужити као индикатор стања у црногорској култури.
Ствари ће вам бити јасније уколико погледате списак досадашњих добитника овог високог државног признања.
Добитници награде “Мирослављево јеванђеље”
- 2000 —Миро Вуксановић, за књигу Семољ гора.
- 2003 —Балша Брковић, за књигу Приватна галерија.
- 2006 — Награда није додијељена
- 2008 —Милорад Поповић, за књигу Раскршћа.
- 2010 —Младен Ломпар, за књигу Црногорски сликари.
- 2012 —Андреј Николаидис, за књигу Одлагања Парезија.
- 2014 —Павле Горановић, за књигу Град пуног мјесеца.
- 2016 —Зувдија Хоџић, за књигу Сви моји.
- 2018 —Срђан Мартиновић, за књигу Црногорска војска 1854–1916.
- 2022 —Милутин Мићовић, за књигу Луче у тами Црне Горе
- 2025 – Новица Ђурић за књигу Град Господа и пчела
Прво што пада у очи јесте да 2006- те године награда није додијељена. Јасно је и због чега. Са референдумском 2006-ом годином владајућа партија се није усудила да калкулише. Одлучила је да прескочи награђивање јер је много тога било у игри а ризик превелик.
Друга карактеристика је да су током 25- годишњег периода награду Мирослављево јеванђеље добријали углавном новинари и публицисти а не писци. Наиме већина награђених припада ангажованим новинарима и полемичарима. Далеко су од романсијера, приповједача и озбиљног пјесништва. Сматрам да је овакво награђивање требало измјестити у новинарско-публицистички цех. Док год се буду јавности представљали као књижевници и пјесници остајем резервисан и критички оштар према њиховом умјетничком изразу.
Никола Јовић: Зашто су дешавања у Србији супротна од Мајдана у Украјини 2014.
Руководећи се искључиво статутом у коме пише да се награда “Мирослављево јеванђеље” додјељује за изузетан допринос у области књижевности, историографије, етнографије или публицистике не либим се да са списка којим се третира четврт вијека стваралаштва по назначеним областима у позитивном контексту издвојим награду за 2010. годину. Остало, по мојим скромним сазнањима, припада некој врсти некреативне, неубедљиве и политиком протежиране литерализације.
Када би са овим списком компарирали списак ненаграђених писаца, пјесника, историчара, етнографа, публициста који су стварали у истом (двадесетпетогодишњем) периоду још већа сјенка би пала на стварну позадину и циљеве награде. Простије речено лако би се доказало да критеријуми за награду Мирослављево јеванђеље нијесу пратили квалитете створених дјела већ равнотеже политичких снага на основу којих је формиран жири инструиран да награду додјели унапријед договореном ствараоцу.
На књижевној ваги много већу тежину би имао списак оних који награду Мирослављево јеванђеље нијесу добили него списак оних који су се њоме окитили.
Неумјесно је упоређивати културе малих, по много чему аутистичних средина, са догађајима у великим културама.
Ипак не могу да одолим искушењу а да са вама не подијелим један догађај који се тиче награђених и ненаграђених, односно изабраних и неизабраних умјетника.
Француска академија лијепих умјетности традиционално је организовала изложбу Паришки Салон. На Салону су јавности представљана умјетничка дјела значајна за националну културу Француске. Критеријуми су били строги.
Те 1863. године жири је одбио двије трећине пријављених сликара што је произвело велико негодовање и у умјетничким и у друштвеним круговима. Цар Наполеон III је преломио позивајући јавност да се укључи у процес избора и стекне увид у умјетничке квалитете одбијених дјела.
Тако је поред Salon de Paris организован и Salon des Refuses односно Салон одбијених. Сликари који су излагали у Салону одбијених направиће велику прекретницу у умјетности онога доба. На Салонима одбијених публици су се представили Едуард Мане, Камиј Писаро, Пјер Огист Реноар, Едгар Дега, Клод Моне, Пол Сезан…
Никола Јовић: Зашто су дешавања у Србији супротна од Мајдана у Украјини 2014.
Имена оних који су прихваћени да излажу на Паришком Салону су малтене заборављена. Ко данас зна за Жан Леон Жерома, Александра Кабанела, Виљем Адолфа Буржероа, Пола Делароша, Томас Котура.
Прије 150 година један високо еманциповани монарх је разбио академски монопол. Код нас монополе на државне награде држе партијски секретари и администратори.
Наша јавност нити има јасан увид, нити критичку свијест о дјелима која добијају највиша државна признања и континуирано осиромашују државни буџет. Ни то не би био проблем да ти писци и њихова дјела не постају незаобилазан дио националне културе и обавезујућа ђачка лектире наше дјеце.
Кривицу не сносе само политичари већ великим дијелом национализмима омамљена јавност, некомпетентни критичари и добро плаћени лицемјери који сједе у жиријима. Изузимам читалаштво. Оно нит је лук јело нит лук мирисало.
Наша културна сцена је апатична и анастезирана јер се предуго налази под терором медиокритета који долазе и из политике и из затворених, самодовољних умјетничких кругова .
Дужност нам је да то промијенимо. Пожељно је да и ми организујемо и Салоне одбијених и Књижевне трибине ненаграђених.
Тиме ћемо послати поруку и држави и партијама у парламенту да се публици не може заповиједати. Публика треба да приступа умјетности и књижевности мимо воље и утицаја политичких ментора и њихових посредника. Култура се доживљава отвореног ума и духа. Зато нека политика што прије ослободи културу од својих амбициозних питомаца.
Веома важно је и да се у интересу јавности освијетле и афирмишу она књижевна и умјетничка дјела која су свјесно потиснута и маргинализована од стране цехова и удружења повезаних са партијама и идеологијама.
