Пише: Атанас Ступар
(Што се дешава на књижевној сцени Црне Горе)
У Црној Гори се воде жестоке борбе око књижевних награда. Учесници су политичке странке и њихови навијачи, аналитичари патриотизма, представници невладиних организација, режисери и дјелатници разних струка. Књижевна дјела која би требала бити основ за награду остављена су по страни.
Да се у тим књижевним дјелима очитавало занатство, креација, нешто искуства и интимизма, да су била надахнута маштом, емоцијама, доживљајима спољњег и унутрашњег свијета, да су развијала суптилне, сугестивне, нијансиране односе према времену, култури, историји за њих би се чуло и прије него се ушло у процес предлагања, жирирања и награђивања.
Књижевна продукција у Црној Гори је огромна. Мислим да више од 90% издатих књига придода пјесништву. Остатак се односи на есеје, романе, кратке приче, дјечје књиге.. Тешко је сачинити и списак изашлих књига камоли нешто од тога прочитати и представити јавности. Па ипак овлашним прегледом у оно што је штампано брзо и лако се може закључити да изузетно мало тога заслужује да буде вредновано као књижевност.
Мало и премало је књижевности у Црној Гори. Много и премного је награда за књижевност у Црној Гори. Исто важи и за регион. Награда је толико да се њихов број и поводи граниче са сарказмом.
Иако штетан за културу тај огроман диспаретит између којекаквих књижевних награда и њима крунисаних којекаквих дјела показао се веома корисним за наше писце који се доказаше као вјешти ловци на награде. Књижевна удружења су слично ловачким удружењима остварила присне сарадње. Дошло је до регионалне размјене трофеја (књижевних награда) по принципу ја теби у мом ловишту ти мени у свом ловишту. Не би то било забрињавајуће да велики број тих наградица (књижевних трофеја) није представљао увод у онај највећи – награду за животно дјело. У нашем културном озрачју Живот је битан Дјело је неважно.
Никола Јовић: Зашто су дешавања у Србији супротна од Мајдана у Украјини 2014.
Домаћа јавност сазнаје за књижевна дјела тек када њихови национално експонирани аутори конкуришу за висока друштвена признања која им обезбјеђују доживотне пензије. Никаквог чуда што отпочну јавна препуцавања. Услиједе оштре подјеле и конфронтације. Круг озлојеђених и увријеђених шири се све више. Овога пута у сукобе око награде увучен је и суд.
Ма које стваралаштво (књижевно, ликовно, музичко, фолклорно..) с једне стране треба препустити професији, инспирацији, слободном времену, интересовању, расположењу, ужицима онога ко ствара а с друге стране обезбиједити да створено са што мање препрека допре до крајњих корисника. Умјесто тога наша држава је још у прошлом вијеку направила фаталну грешку. Одлучила је да одређене ствараоце издвоји из конкуренције, да их пригрли и брине о њима до краја живота а оно што су створили наметне друштву као незаобилазно културно наслеђе. Културама и цивилизацијама које су изњедриле свјетски значајне књижевнике и умјетнике то никад није било ни у примисли. Довољно је погледати судбине њихових књижевних великана.
Без икаквих разлога и потреба натоварила је Црна Гора својим грађанима буџетску обавезу доживотног издржавања оних који се у смутним временима и под сумњивим околностима прогласише за књижевнике и умјетнике.
Како смо дошли у ту ситуацију ?
Помагали смо свакој паланци да установи награде за културу и умјетност. Подржавали смо широко распрострањена награђивања без икаквих претходних вредновања. Олако смо пристајали на мултикултуралне шићаре и погодбе. Измијешали смо хијерархијске нивое. Увели смо систем државних протежирања и привилеговања без стручних увида у квалитет, друштвени значај и потребу за оним што се фаворизовало у култури. Дозволили смо монополизације у областима које по природи ствари почивају на таленту а развијају се радом, енергијом и стваралачким духом аутора као индивидуе.
И што је најгоре успоставили смо и одржали паралелна, такозвана стечена права за изабране ствараоце, онамо гдје права не могу егзистирати мимо општепознатих и законом заштићених ауторских права тих истих стваралаца.
Никола Јовић: Зашто су дешавања у Србији супротна од Мајдана у Украјини 2014.
У иоле озбиљнијим књижевностима читалац је главна награда писцу. У Црној Гори писци не требују читаоце. Штавише сувишни су им. Писци су преокупирани конкурсима, жиријима и државним наградама. С фрешко одштампаним књигама под мишкама обигравају око најпрестижније државне награде, не толико због славе, колико због доживотних апанажа које им та награда гарантује. Чиновнички се држећи процедура амбициозни писци затрпавају секретаре жирија потврдама о наградама које су током каријера прикупили.
Сјетите се што се недавно дешавало на завршном састанку жирија за Тринаестојулску награду. Сваком кандидату чланови жирија су провјеравали обавезујући минимум од четири претходно добијене књижевне награде не упуштајући се ког су нивоа и које озбиљности те награде. Максималан број награда није био ограничен. Од кандидата до кандидата кретао се у распонима двоцифрених бројева.
Читаоци су унапријед изузети из поступака награђивања. Никоме није падало на памет да им представи дјела тих многоструко награђиваних а за државу и друштво тобоже значајних писаца. А и чему би то служило када је одавно познато да се највише државне награде и најуносније синекуре у Црној Гори додјељују у складу са резултатима избора. Уосталом резултати избора се одражавају у свим слојевима и дјелатностима црногорског друштва. Зашто би култура представљала изузетак.
(Наставак у следећем броју)
