Пише: Јован Зафировић
Обећавам да ће ова прича бити прича о лепом, али не знам да ли ћу до краја испунити обећање.
Најпре је требала да буде о ружном, како за Видовдан, на Косову и Метохији, бива откад знам за себе. О ружном као многе моје приче и цртице, да о афоризмима, наравно, и не говорим.
Хтео сам да, у првом реду, пишем о ономе чега није било, оно што се није видело, а свима је боло очи ове године у манастиру Грачаница и на Газиместану – о тробојкама, мајицама са националним симболима.
Онда сам хтео да испричам причу о ситуацији која се десила другару, другару који ми више, чини ми се, и није, нажалост, другар. Као гром из ведра неба, без формалног здраво – здраво које практикујемо у последње време, дохвативши ме за надлактицу, почео је причу: „Привели су ме малопре због мајице, носио сам „Делије север“, питали су ме да ли имам тетоваже и натерали ме да скинем мајицу, говорећи да сам навијач. Кад сам скинуо, питали су ме зашто носим крст, зашто се правим мангуп. Рекао сам да сам хришћанин. Опет су ми рекли да се не правим мангуп. Кад сам дао изјаву, на питање да ми врате мајицу, подругљиво су рекли да ћу ићи без ње. Био сам го, био је ту један момак из Бањалуке, он ми је дао своју.“, пуста ми руку и одлази са мајицом која му је за број или два већа. Нисмо више разговарали, нестао је у маси људи.
Затим, хтео сам да пишем о дванаестогодишњој девојчици коју су привели, али више о њеним родитељима и брату и сестри који су још млађи од ње и који су плакали, видно истраумирани. О оцу који је говорио да пицају у њега. Да му пусте ћеркицу. Онда да пишем о момку из Црне Горе кога су привели због тога што је носио ношњу.
Онда сам хтео да пишем о једном по једном момку док су их приводили и о забринутој ми пријатељици Слађани Бушић, новинарки Радио Београда, због привођења момка из њене групе ходочасника.
О свему сам томе понешто записао, понешто хтео тек, али сам одлучио да не. О томе су писали медији. Читајући њихове вести, видео сам да им је простор за ведрину био искључен.
Стиснуо сам дугме за брисање и нисам пустио док нисам обрисао последње слово.
И онда сам почео нешто лепшу причу, која је кренула у поноћ.
За столом, у башти затвореног „Индекса“, седели смо Лука, Немања, Димитрије и ја, јели посну паштету и резани хлеб. Пили киселу воду и причали необавезно.
-Какав је ово музички прелаз са новокомпонованог идиотклука, прокоментарисао сам.
-Чим су пустили Видовдан, онда мора да је 00:00.
Истина, била је поноћ, кад је Димитрије, док је гурао парче хлеба да дохвати остатак паштете, одлучио да ми каже његов план.
-Слушам, рекао сам.
-Милену и мене, вечерас у два иза поноћи, до Самодреже, вози Јеца, а онда из Самодреже нас двоје идемо пешака до Газиместана.
-Не знам само да ли због љубави према отаџбини, рекао сам, или због ваше љубави идете…
Смејао се Димитрије, смејали су се Лука и Немања. На крају сам и ја, понављајући да никако није требало да ми каже за план.
-Нисмо хтели да ти кажемо раније, да нам не упропастиш.
Имао сам још сат и кусур времена да то учиним, да спречим њихов одлазак, али, испоставиће се да је боље што нисам. И да је боље што ми раније нису рекли.
Време је било да Димитрије крене.
-Дајте да се фоткамо, ко зна, можда буде последња.
-Е, ајде. Стварно.
-Памтићемо те по лудостима твојим.
И направили смо селфи.
Од вишка селфија глава не боли, али нам није био потребан за објављивање са тужним смајлићима, стигли су без већих проблема, уз два заустављања полиције. Са два чипса и водом у ранцу.
У порти манастира срећем се са Димитријевим оцем:
-Где је Димитрије? Пита ме.
-Све је у реду, бранићу се ћутањем, одговарам.
-Добро, брани се, кроз смех је рекао и наставио пут.
Девојчице и дечаци трчали су за кером и никако га нису могли стићи док је митрополит Јоаникије беседио. Неоптерећени оним што ја видим. И што виде остали људи. Завидим им на томе.
Владица и ја газимо свеже покошену траву, коментаришемо и разгледамо структуру људи, анализирамо. Посматрање са учествовањем – смејемо се. Она је први пут за Видовдан на Косову и Метохији, правим јој поређења како је било некад, како је сад.
Она, док ме као слуша, бележи својим фотоапаратом занимљиве кадрове. Гледам је шта фотографише.
Три старице како седе и помно прате беседу, децу која су се играла са кером, људе који су тек обукли купљене мајице са принтовима манастира, дечака који стоји поред пакета са водама и чека крај литургије како би почео да дели и тако помаже старијима који су већ спремни да деле пасуљ, рибу, кромпир и купус салату. Као и сваке године.
Ако бих писао о лепом, а не поменуо сусрете, не би прича била целовита. Сусрети су важни и посебно радују на Косову и Метохији. И оне које можда мање волиш да сретнеш и оне које више волиш да сретнеш, подједнако бивају драги за Видовдан. Са сваким се размени по која реч.
Срећем и Велимира Кнежевића, песника и честитам му награду! Срећем Оливеру Радић и Митру Рељић. Када бих почео да набрајам која сам све имена срео, а сва су вредна помена, не бих причу завршио до сутра.
Рекао бих да је на Газиместану приметно мањи број људи, међутим, пошто је прича покушај да се каже нешто лепо, није лепо сводити људе на бројке. Било је таман колико треба.
Где су наши ходочасници, тражим двоје наших лудака пешака. Ту су, мртви уморни и никада живљи.
Загрљаји, поздрави, као да се нисмо видели од прошлог Видовдана, а не од пре само пар сати. Након парастоса, девочицу на раменима држи отац, а она држи подигнута три прста. Овај се пркос мора забележити. Вадим телефон и фотографишем.
Фотографишу је и остали људи. Пева се у сав глас „Видовдан“ и друге песме. Једно по једно грло се прикључује.
На излазку из манастира, док хапси полиција како јој дође, мајка урла обраћајући се новинарима: „Снимајте, снимајте. Што ћутите сви?!“ И рећи ћете, овај опет скрену о ружном да разглаба, али не.
Инфилтрирао сам се међу новинарима, и то морам поменути. Како је тешко радити тај посао!, мислим се. Нико од наших новинара не ћути, напротив, говоре погледом, гутају кнедле, гунђају у браду и осећају то што осећају сви, трудећи се да извештавају професионално и да документују професионализам полиције, али са наводницима.
-Људи, говори Јелена, ја сам управо сада сазнала нешто.
И сви слушамо да настави причу.
-Мој покојни отац је био на Газиместану, а ја сам сада први пут овде. Не и последњи, само да знате!
Неко ју је загрлио.
„Ми свој патриотизам носимо у срцу, могу они да нам бране заставе, али нема то никакве поенте, бићемо ми овде уз све забране још много, много година и у још много, много бољим временима.“ кроз осмех говори Милена за Алтернативну.
И наравно да нема поенте. Могу, то и чине, али забране су контрапродуктивне, то, очигледно, не знају.
Не знају да ће неки нови студенти пуштати “Видовдан” тачно у поноћ испред студентског дома, не знају да ће девојчица која је тога дана показивала три прста, сутра са својим неким Димитријем пешачити од Самодреже до Газиместана, не знају да ће брат и сестра који су тога дана плакали што им приводе старију сестру сутра на Газиместан доћи са осмехом.
Не знају да ће, на крају, тријумфовати љубав над мржњом.
А морају да знају.
