Дата су и упуства хрватској држави да узме Мамулу, ријеши питање Превлаке искључиво у своју корист, преузме патронат над сегментима културе које су примарно дио историјско – културног наслеђа црногорске државе, затим и за преуређење црногорског изборног система. А све се повезује са механизмом хрватског заустављања интеграција Црне Горе у Европску унију. Механизам сличан ономе који Бугарска правом вета условљава Сјеверну Македонију.
Одговор Миодрага Лекића листу Вијести на питање о захтјевима Хрватске академије знаности и умјетности:
Изречене ставове ХАЗУ, макар они подсјећали на већ виђене националистичке испаде са више страна на Балкану, не треба ни прецјењивати нити подцјењивати.
У сваком случају, не треба одговарати Ђукановићевим ранијим стилом ратних хушкања и национаистичких ревандикација када је чак замрзио шах због шаховнице. Нити његовом касније другом крајношћу када је све било подређено, па и инфериоран статус Црне Горе у билатералним односима, тежњи да му Хрватска све опрости и дочека га у Загребу.
Поменути гласови из Академије не представљају само неку врсту трибалног схватања национлане културе, нити су само један бизаран инцидент, него се чак ради и о отвореном позиву на отимање дијела територије друге државе, у овом случају црногорске.
Дата су и упуства хрватској држави да узме Мамулу, ријеши питање Превлаке искључиво у своју корист, преузме патронат над сегментима културе које су примарно дио историјско – културног наслеђа црногорске државе, затим и за преуређење црногорског изборног система. А све се повезује са механизмом хрватског заустављања интеграција Црне Горе у Европску унију. Механизам сличан ономе који Бугарска правом вета условљава Сјеверну Македонију.
Дакле, у насталој ситуацији треба с једне стране избјећи јавни ниво параполемике, али избјећи такође ћутање које изражава инфериорност и менталитет слуганства који црногорска политичка елита неријетко испољава зависно од процјене односа снага и својих политичко – трговачких циљева.
Рецимо, за очекивати је да се огласи члан црногорске владе, представник оне националне мањине из чије се националне заједнице у другој држави појављују неприхватљиве претензије према Црној Гори. Под претпоставком да представници националних мањина у црногорској влади нису фасадни декор пожељне слике интегрисане државе. И наравно да они критички мисле о претезијама патернализма над Црном Гором.
Уосталом, док се у Црној Гори не дефинишу јасне државно-културне координате, које, разумије се, овђе треба заједнички утврдити, треба очекивати са више страна, од свих сусједа негирање Црне Горе као стабилне и озбиљне државе, у крајњем и претензије територијалног карактера.
И то се већ понављало у овом или оном облику из националистичких мантри свих сусједних земаља.
Притом много тога зависи од нас. Наш испит историјске зрелости и уопште способности озбиљно организоване државе ћемо тешко положити у условима тајања неозбиљних унутрашњих експеримената. Иза којих се крију бруталне борбе за власт схваћене као подјеле економског и националног плијена, са видљивим резултатом унутрашње вриједносне дегенерације и аутодеструкције црногорског друштва.
У последњем националистичком иступу узроке треба тражити и у тоталној пасивности црногорске државе око пограничних питања са Хрватском. Прије свега око рјешавања питање Превлаке. Ако смо још прије 30 година изборили резолуцију Савјета безбједности ОУН када је врх Превлаке слањем и вишегодишњим присутвом међународних снага тамо привремено постао „ ничија земља“, што нам је омогућило да се по окончању ратних сукоба на простору екс Југолсавије изборимо дипломатским путем за праведно коначно рјешење – касније се црногорска дипломатија уопште није бавила тиме.
Пришло се перманентном и бестидном обмањивању црногорске јавности о активностима којих суштински није било.
Више иницијатива око Превлаке је показивала Хрватска као озбиљнија држава заступајући своје легитимне интересе. Без озбиљног партнера са црногорске стране.
Озбиљности реакција с црногорске стране треба да се заснивају на полазишту да је Хрватска данас демократска земља са којом треба водити озбиљан дијалог. Да је потребно да будемо на висини државног достојанства, да прво знамо што хоћемо у нашим државним интересима и да на миран и мирољубив начин рјешавамо спорове и унапређујемо нашу сарадњу.
