Има на свијету људи, који су некако склонути из њега, било својом вољом или околностима. Ово посебно долази до изражаја код монаха, али и са једним дијелом њих то бива на посебан начин. Овакав је и отац Данило из манастира Дубрава код Златибора.
Отац Данило је светогорски монах. Заједно је монаховао на том светом мјесту са блаженопочившим архимандритом Гаврилом из манастира Лепавина у коме се налази чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске, гдје огроман број људи разних вјероисповијести добија исцељење и решење својих тешких проблема. И један и други су монаси исихасти, посвећени дубокој умно-срдачној молитви при којој се открива нетварна Благодат Божија. Само таквом подвижнику попут оца Данила зароњеном у тајне православне мистике Господ је у визији гдје му се јавио блаженопочивши патријарх Герман открио остатке давно заборављеног и порушеног манастира Дубрава. Манастир Дубрава је порушен од стране Турака крајем седамнаестог вијека. Сматра се да је био метох манастира Прибојска Бања. У близини се налази и манастир Увац у којем је отац Данило боравио прије него што се обновио садашњи манастир. Од самог почетка обнову манастира Дубрава су пратила необична догађања. Осим визије, коју је отац Данило имао, једном мјештанину су приликом посјете цркви при паљењу кандила руке необично засијале, што је био знак од Бога да ће недуго потом на остацима некадашњег манастира наћи велики број млетачких златника из шеснаестог и седамнаестог вијека, који су у доброј мјери послужили његовој поновној изградњи уз велики број прилога са свих страна, па и из манастира Острог, пошто је манастир посвећен Светом Василију Острошком.
Изградња и обнова старог манастира је била изузетно тешка. Пут је био сасвим непроходан, тако да је и за искусне стручњаке ово био велики изазов. Али на сва искушења од самог почетка отац Данило би одговарао“ Бог ће помоћи“. И заиста јесте. Данас је ово након свега једна права духовна оаза у метежном и бучном свијету. Далеко од свијета, овђе се подвизава и сестринство. Нарочито је необичан пут једне монахиње, која је након што је једном приликом послом посјетила манастир осетила тако јак Божији призив да је оставила све и замонашила се.
Отац Данило и сестре се издржавају бавећи се доста тешким пољопривредним пословима. Необичан је овђе и начин садње кромпира , који се не производи на уобичајан свјетски начин, већ како је то на Светој Гори.
Током обнове ове светиње један брачни пар из иностранства је читајући домаћу штампу у далекој држави, наишао на текст о “ увачком пустињаку“, тј. оцу Данилу. Пошто нијесу дуги низ година имали дјеце убрзо су након донације обнове манастира добили двоје. Поред тога су се активно окренули црквеном животу.
Данас се доста прича о крају свијета, последњим временима, доласку Антихриста. Може се рећи да што више има духовника попут поменутог да ће се ови догађаји одложити. Колико их има у свијету тешко је рећи, али овакви људи су прави благослов за човечанство, ма којој религији припадали. Надамо се да ће Бог оца Данила поживјети још много година на корист и спасење његово и свих нас.
“ Онај, ко има вјере, нема страха“. Отац Данило Дубравски.
Милош Лалатовић
