Књига Друштво спектакла француског мислиоца Ги Дебора, једна је од најутицајнијих критика савременог потрошачког друштва. Иако се Деборова књига први пут појавила 1967. година, она и данас, пола вијека након објављивања, и даље инспирише расправу и утиче на критичко мишљење. Иоле обавијештеном човјеку ово дјело је познато макар по наслову, ако не и по његовом садржају који одликује густи прозни текст исписан у афористичком стилу, уз позивања на разнородне ауторе. Но, по свој прилици, ни тој већини иоле обавјештених људи не припада наша Министарка културе и медија, у противном, ријеч „спектакуларан“ не би користила у контексту најаве 37. Херцегновског филмског фестивала. Али, својим незнањем или намјером Министарка је потврдила своју припадност друштву спектакла које описује Ги Дебор у истоименој књизи.
Ријеч је о друштву у коме се све своди на фриволност површне перцепције и забаве коју пружа спектакл. У друштву спектакла стварно искуство замијењено је његовим посредованим представљањем у призорима и сликама као средствима помоћу којих опажамо свијет и које су постале замјена за стварност. Све је посредовано сликама које нас одвајају од искуства истинске стварности, од истинског људског и међуљудског живота и од трагања за смислом. Управо представе, слике и призори стварају свеприсутни спектакл који служи за пропагирање доминантне идеологије и промовисање потрошње. Аутентични живот је замијењен његовом представом, а ми постајемо пасивни посматрачи сопственог постојања, заробљени у конзумеризму и отуђењу.
У друштву спектакла све је „спектакуларно“, јер све је роба намијењена потрошњи и „комодификацији“ живота, па је и култура постала роба. Ги Дебор ће рећи: „Од када је постала роба, култура тежи да постане водећа роба друштва спектакла“. Друштво спектакла тако ствара културу пасивности у којој се људи подстичу да конзумирају, а не да активно учествују. Култура је представљена као готов производ који треба конзумирати, а не као креативни процес у који сви могу да буду укључени.
Спектакл је главно оруђе друштвене сепарације, отуђења и контроле која се одвија путем потрошње, инфрормација и забаве, притом стварајући лажно јединство. Јер, у таквом друштву све је обликовано спектаклом који је параван за раздвајање људи једних од других и од сопственог искуства.
Напокон, у друштву спектакла нема времена за заустављање и размишљање. А то нам најбоље демонстрира Министарка културе и медија, на свом примјеру.
Милован Урван
