У случају да су мотиви актуелне остракизације високе руске културе неком нејасни или, можда, необични, само се ваља присјетити идеолошког фризирања врхунских домета нашег народа који се нису уклапали у монолитну слику о полудивљим генетски предиспонираним вашкавим злочиницима — Србима — коју је форсирао дио елита политичког Запада.
Да би се модификовала доминантна свијест о цијелом народу, било је потребно модификовати његово најбоље: због тога су се Селенићевом „Тимор мортису”, Андрићевој „Травничкој хроници”, Павићевом „Хазарском речнику”, Ћосићевом „Времену смрти”, чак и Попиној збирци „Вучја со” (и читавом низу других дјела почевши, наравно, од Његошевих) ретроспективно приписивала својства којих, у литератури ових аутора, напросто није било — у њој се тражила одговорност за ратне злочине. Колико год вам сулудо дјеловала идеја да је Павић писао „Хазарски речник” да би инспирисао српску војску да пуца на своје комшије она је, деведесетих година, ипак била незанемарљив сегмент у интерпретацији једног дијела западне критике. Андрић и Његош, до дана данашњег, носе бесмислену стигму антимуслиманских писаца.
Дакле, то што неко из програма филхармоније избацује Чајковског, режисерима одузима награде и повлачи заказане наступе оперских дива, то није само дио свеобухватних санкација које не заобилазе ни кућне љубимце. У питању је промишљени идеолошки захват који за циљ има креирање још озлоглашеније слике о једном народу и о цијелој његовој култури, а који ће се само интензивирати у времену које слиједи. И колико год ненормално и застрашујуће било, немојте да вас, макар у дијелу либералних медија, изненаде слике страшног агресора Достојевског, геноцидног националисте Љескова, мрачних зликоваца Прокофјева и Рахмањинова… Ко зна шта нашим демократским пријатељима тек може да падне на памет.
Стефан Синановић
Извор: Фејсбук
