
Пројекат „Опенхајмер“ је заслужио све могуће награде, па и оволике, силне оскаре. Филму „Јадна створења“ свакако припадају одликовања за костиме и сценске ефекте, – без којих, искрено, не знам чему би тај филм служио? Скорцезеов филм о Индијанцима није задовољио ни овдашњу пробирљиву публику (нијесам гледао али су ми пријатељи позаспивали на пројекцијама широм Црне Горе) па како се могао надати нечему на пацифичкој обали Америке…. „20 дана у Мариопољу“ је израз америчког спољнополитичког читања рата у Украјини, и за то је жртвован један оскар. Итд….
Ми у Црној Гори смо могли да гледамо ову церемонију путем тв и интернета. Гламур, и умјетнички ниво овог догађаја остављају утисак друге планете у односу на Балкан. Тешко да икада можемо, ми одавде зарадити или освојити неког оскара. Вријеме мајстора анимације Вукотића и хладноратовских димних сигнала је прошло….
Али, не могу ни Американци никада имати оног Оскара кога ми имамо. Оскар Хутер је примјер невјероватног споја разних жанрова, и сценских умијећа. Спољашњост углађеног грађанина и космополите; унутрашњост екстремног шовинисте; специјални ефекти – строгог васпитача који зна да подвикне; кловновско умијеће да од себе, у пар корака, направи будалу и предмет подсмијевања…. Ако би људи из америчке филмске академије размислили па да прогласе категорију за апсолутну појавну збрку и метеж, могли би да награду именују по овом нашем Оскару, и да је додјељују онима који су баш све промашили и све погрешно схватили у послу којим се баве.
До читања у наредном броју….
