Пише: Алекс Вићенте
“Колико прстију држим подигнуто?“ Винстон Смит, протагонист романа 1984, одговара онако како му очи кажу: четири. Осим што партијски агент који води његову „ терапију преваспитавања“ инсистира да их има пет. Захваљујући електрошоковима и разним облицима мучења, Винстон почиње да сумња у сопствену перцепцију, све док на крају романа и сам не „види“ пет прстију – без сумње. Ова сцена из великог дистопијског романа Џорџа Орвела, у којој истина подлеже притиску моћи, полазна је тачка новог документарног филма Orwell: 2+2=5 редитеља Раула Пека, приказаног у селекцији Cannes Première филмског фестивала.
Тај призор симбол је који је Пек изабрао да прикаже друштво у којем Орвелове тезе више нису предвиђања будућности, већ гола стварност. Његова визија – заснована на појмовима као што су Велики Брат, новоговор, двомисао или мисаони злочин – преплиће се са садашњошћу обележеном сталним надзором, друштвеним страхом и урушавањем појма истине. Документарац, чији је наратор глумац Демијан Луис, комбинује Орвелове текстове и писма са архивским фотографијама, одломцима филмских адаптација 1984 (из 1956. с Едмундом О’Брајеном и из 1984. с Џоном Хуртом), сценама из других филмова, од Оливера Твиста до Нотинг Хила (!), као и сликама преузетим са телевизије и друштвених мрежа.
Орвел је сваки пројекат почињао из осећаја неправде коју је желео да разоткрије. Ни код Пека то није другачије. Од свог првог кратког филма, о посети кубанског трубадура Карлоса Пуебле хладноратовском Берлину, до филмова о Џејмсу Болдвину (I am not your negro) или јужноафричком фотографу Ернесту Коулу, приказаног прошле године у Кану – његов филмски опус прати јасну и доследну политичку линију.
„Долазим са Хаитија. Врло рано сам видео све лицемерје оних који себе називају браниоцима демократије. И црн сам човек: суочавао сам се са друштвима која су одлучила да немам право да постојим“, каже Пек на тераси с погледом на луку Кана.
Пек, који је одрастао под више режима који су гушили слободе – од Франсоа Дивалијеа на Хаитију, до Мобутуа Сесе Сека у Заиру, где је његова породица била у егзилу – и чији је отац био затворен као политички противник режима, рано је схватио важност говорења када сви други ћуте.
„Као што је Орвел рекао: нада, ако постоји, мора се створити. Не појављује се сама од себе. У историји човечанства, то никада није упалило. Мораш да пружаш отпор, да се организујеш, да делујеш. Ауторитарни режими падају када изгубе рат или када избије револуција. Можда ће проћи пет, можда тридесет година, али увек се догоди исто: систем се урушава или му се грађани одупру.“
У том смислу, његов филм делује као позив на акцију. „То није моја улога, али желим да сваки грађанин постави себи питање: шта ја радим у овом свету? Бар они који имају привилегију да могу да се запитају. Дете рођено у јужном Конгу, које ради у руднику да би ти имао ајфон, нема тај избор. Али ти можда имаш…“
Више него обична биографија, документарац евоцира Орвела у последњим годинама његовог живота. Болестан од туберкулозе и изолован на удаљеној фарми на шкотском острву Џура, био је решен да заврши 1984 пре него што буде касно. Његов литерарни тестамент објављен је 1949, свега шест месеци пре његове смрти.
Пек узима као полазну тачку чувени партијски слоган који роману даје структуру: „Рат је мир. Слобода је ропство. Незнање је моћ.“ И користи га као инструмент за испитивање како фашизам поново прети да оживи широм света. Кроз његове слике дефилују Путин, Нетанјаху, Милеи и Мелони, али је велики протагониста, наравно, Доналд Трамп – и његово систематско ниподаштавање истине.
Орвел је добро познавао механизме репресије. Посматрао их је у Европи, борећи се са Интернационалним бригадама у Шпанском грађанском рату, али их је и сам спроводио: рођен је у колонијалној Индији као син британског службеника из Одељења за опијум, а пет година је радио као официр Империјалне полиције у Бурми. Обе те животне епизоде у њему су пробудиле дубоко, инстинктивно одбијање ауторитаризма и снажан осећај кривице.
Једном је написао да би, без Царства, Британија била тек „хладно и безначајно острвце на којем бисмо сви морали да радимо веома напорно и да углавном живимо од харинги и кромпира“ – још једна његова опаска која је већ тада граничила с пророчанством.
„Једна од ствари која ме је највише приближила Орвелу када сам почео да га читам била је та што ми је деловао као неко из Трећег света, као ја. Био ми је близак, неко ко ме разуме, као брат“, каже Пек, који је политички стасавао у левичарским круговима Берлина седамдесетих година. „Стигао сам тамо са шеснаест и открио свет отпора. Град је био политичко жариште. Моја генерација је студирала у Европи да би се вратила кући, борила се и, ако треба, погинула. Није се радило о каријери, кући или колима. То није био наш модел. Борили смо се да срушимо ауторитаризам.“ Ради ли то и данас, кроз своје филмове? „Нажалост – да.“
Један од најфасцинантнијих делова документарца посвећен је новоговору – језику осмишљеном да ограничи критичко мишљење помоћу еуфемизама и унапред скројених израза.
„Као да се сваке године у велики речник новоговора додају нове речи. Нове речи, да, али оне увек имају исту функцију: да спрече људе да се суоче са стварношћу.“
У документарцу, Пек набраја дуги низ савремених примера: „специјална војна операција“ (рат), „законита употреба силе“ (полицијско насиље), „резови“ (смањење социјалних програма), или „пореска оптимизација“ (утаја пореза). И један још контроверзнији: „антисемитизам“, који се, како каже Пек, користи да би се „делегитимизовала свака критика војних акција израелске државе“ – тврдња која је у Кану дочекана аплаузом. „Не тврдим да антисемитизам не постоји, али то је нешто друго. И нико не би требало да ме оптужи за двосмисленост. Већина мојих филмова говори о Холокаусту“, каже он.
Да ли су за редитеља потлачени увек у праву, као што је тврдио Орвел? „У суштини – да. Али то не значи да подржавам све методе. На пример, не подржавам Хамас и његову политику. Подржавам отпор, јер је то један народ под окупацијом другог, али не и такав начин борбе“, прецизира Пек.
За њега, тероризам не настаје ни из чега: појављује се када сви други начини закажу. „Нико се не рађа с прслуком самоубице. Када човеку одузмете све – његов идентитет, достојанство, могућност да преживи – претварате га у животињу. То су нацисти урадили Јеврејима: претворили су их у инсекте или пацове. Презирати један народ на тај начин значи производити терористе будућности. И то је оно што ће се догодити у Гази. Тамо хиљаде деце одрастају у паклу. Ако преживе – у шта ће израсти?“
И онда, одједном, два плус два постаје четири.
Извор: Elpais
Превод: Данило Лучић/Глиф
