Пише: Ђорђе Вукадиновић
Пре него што се све распрши и обесмисли у више или мање спинованим или шаљивим „експертизама“ (КО је КОГА, ко је први, и ко је коме), да кажемо најважније: За овај хаос у Скупштини ДИРЕКТНО је одговорна Ана Брнабић (а индиректно, зна се ко), тиме што је одбила да на дневни ред стави захтев за гласање о поверењу влади. А о свему осталом – на пример, да ли је опозиција могла или требала другачије и боље – можемо да разговарамо овако или онако.
Дакле, јасно је да одлука Ане Брнабић да, противно разуму, противно пословнику и противно логици, НЕ СТАВИ на дневни ред предлог трећине посланика о изгласавању неповерења влади, на шта је, иначе, обавезна, значила да власт намерно бира пут ескалације и заоштравања. То је суштина заплета и данашњег скупштинског шакетања, остало су техникалије и финесе.
Још једном се показало да већ само постојање опозиције у Скупштини за власт представља проблем и неку врсту „аномалије“, и зато се Александар Вучић на све начине труди да ту аномалију што је могуће више маргинализује и неутралише. У ранијим скупштинским сазивима то је углавном постизано репресивном и самовољном применом пословника од стране председавајућих. Али, пошто је овај пут опозиционих посланика више него раније и делују организованије, прешло се на друге и „маштовитије“ методе.
Генерално, скупштина је из седнице у седницу све више претварана у „ријалити“, не би ли на тај начин, ако већ не може да се потпуно спречи да се опозициона реч чује, она барем била девалвирана и релативизована у свеопштој какофонији. Но, изгледа да је после расправе о литијуму „Пре’седник“ закључио да му је чак и такав загушени опозициони глас претежак терет, те се вратио на стратегију „нулте“ толеранције према критици.
А пошто су му сада предстојале најмање две неугодне скупштинске расправе – о смени владе и о предлогу буџета, плус она, већ затражена, о Косову и Метохији – Вучић је пронашао „соломонско решење“ тако што ће прву расправу спречити (ону о поверењу влади), а онда, на фону разумљивог и очекиваног опозиционог незадовољства због тог спречавања, ескивирати и ову другу.
С друге стране, опозиција, реално, није могла да по цену самопонижења игнорише безочно кршење пословника у виду незаказивања седнице о неповерењу влади, а да са-учествује у такође безобразно окрњеној, скраћеној и са скоро 70 тачака дневног реда оптерећеној расправи о буџету.
На први поглед, режим је добио „три у један“, тј. практично је („победнички“) избегао скупштинску расправу о било чему, а пре свега о сопственој одговорности за трагедију у Новом Саду. Али остаје дилема да ли ће тиме, на другој страни, појачати изливе незадовољства на улици, у јавности и међу грађанима. Но, изгледа да Вучић верује да ће се, с обзиром на репертоар физичке и медијске силе која му стоји на располагању, као и имајући у виду претходна искуства са опозицијом, масовним незадовољством и протестима, изборити са том опасношћу.
А да ли му је рачуница била добра, видећемо врло брзо. (Ја мислим да није, тј. мислим да је закључивање типа: „УВЕК се до сада извлачио, па ће тако и овај пут“, како политички, тако и методолошки погрешно. Наиме, постоји инерција, али постоји такође и фактор „кумулативног дејства“ и акумулираног гнева.)
Али нешто је очигледно већ и сада. Народна скупштина је уништена и срушена као институција – и ова данашња туча много је више последица и симптом него узрочник те пропасти. Криза ће се наставити и продубити. А ионако невелике шансе за политички дијалог и друштвени договор сведене су на нулу.
Извор: НСПМ
