Пише: Јелена Јоргачевић
У прилично бизарном излагању, председник Србије је најавио да ће написати књигу о томе како је победио обојену револуцију. А када је о реалности реч, ретко када се деси да власт има такву подршку међународних актера – Вучића су подржале и Сједињене Америчке Државе и Русија и Кина, а и Европска унија је речито тиховала док се грађани у Србији боре за владавину права и промену система заснованог на корупцији и потпуном одсуству политичке одговорности. И док трче по десетине километра, студенти не посустају у својим захтевима; док им се придружује народ са свих страна, свих занимања и годишта, власт пише песме западним амбасадама против младости своје државе.
О томе шта су добре и лоше стране чињенице да су грађани Србије усамљени у својој побуни и без икакве међународне подршке, тишини у Европској унији, те утицају Русије и САД, разговарамо са Ђорђем Трикошем, стратегом за политичке комуникације.
“ВРЕМЕ”: Које су добре стране ове аутохтоне револуције?
ЂОРЂЕ ТРИКОШ: Кључна вредност аутохтоне револуције, односно, револуције која је самоникла и која ни на који начин није подржана из иностранства, јесте у томе што ће њен легитимитет бити веома велик. У било којем другом случају – да су Европска унија, Сједињене Државе или нека битнија држава са Запада подржале ове протесте – Александру Вучићу би било много лакше да манипулише јавношћу када каже: “То је обојена револуција!”
Али он то свеједно тврди.
Да, али је то неубедљив покушај јер нема никаквих јасних сигнала подршке студентима са Запада. Штавише, створен је утисак да су Вучића, а не студенте, подржали сви међународни актери, а ништа горе по њега није могло да се деси од тога. То је подстакло људе који протестују да се окураже до краја и кажу: “Ми ово морамо да урадимо сами”. За Србију је то био подстрек, за Вучића комуникацијска слепа улица. Да га је макар једна страна подржала а друга није, могао би некако да манипулише јавношћу и спинује како то иначе чини, али с обзиром да је испало као да су га сви подржали, његов маневарски простор се озбиљно сузио.
Видите ли онда иједну негативну страну тог одсуства међународне подршке протестима?
С обзиром на снагу протеста, на раширеност блокада, рекао бих да постоји мало или нимало негативних страна. Уколико је побуна толико снажна и принципијелна, уколико, као што тврдим, имамо етичку револуцију на делу — трећу српску револуцију након националне с почетка 19, и демократске с краја 20. века — подршка Запада ће свакако да се осигура када, као последица те револуције, тог моралног препорода, доведе до колапса режима Српске напредне странке.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Када би баш у овом тренутку дошла та ишчекивана подршка са Запада, велико је питање како би то утицало на протесте. То би могло да послужи напредњацима да успешно пласирају поруку да Запад руши Вучића, те на тај начин мотивишу националисте и произведу контратежу променама. Националисти које Вучић не контролише, а таквих је мало, за длаку више мрзе Запад од Вучића. Мржња према Западу је израсла у њихову сврху и патриотске суштине ту нема. Једино је фрустрација Западом остала.
Како видите реакцију Европске уније на протесте у Србији? Илити, одсуство реакције?
Европска унија је, до сада, у најмању руку деловала неутрално. С обзиром на габарит протеста у Србији, гажење људи на улици и озбиљно нарушавање безбедности грађана, Унији је требало предуго да се огласи. Тек су недавно изашли са том стидљивом забринутошћу, што је уједно био и једини глас у прилог права на грађанску непослушност у Србији. Тај глас није био подршка студентима, већ у три слоја увијена порука да би, уколико Вучић крене са репресијом, ЕУ могла да стане у одбрану српског народа од репресивних власти.
Постоји ти гласови сумње који се питају – да ли је могуће изборити се за промену овакве власти ако смо сами против свих?
Ова блокада има све одлике органске промене – промене која је чиста, самоникла и оригинална. У таквим околностима, тешко да је било каква подршка са стране потребна да се протест претвори у политичку промену. Највећа снага овог протеста су чврсти захтеви. Протест је чист и неинструментализован. Штавише, и онај који би покушао да га инструментализује, не зна како би то урадио. Зато ће сви међународни фактори чекати да виде разрешење ситуације и након њега заузети нове позиције. Сви актери, па и они са Запада који је Србији ипак најбитнији. Наш је стратешки циљ, био на власти Вучић или ма ко други, учлањење у ЕУ. Упркос томе што власт систематски спроводи антизападну пропаганду, Србија ће се кретати у правцу Запада. То је оно што Србија жели, то је њен животни простор. Пошто је промена која се одвија у Србији толико снажна и органска, Западу ће у неком тренутку ту промену прихватити као чињеницу. Уколико бисмо такво понашање Запада превели на језик спољнополитичке доктрине, то у пракси значи следеће: нећемо да подстичемо пад Вучића, али уколико до њега дође, прихватићемо тај пад и подржати нове власти.
Мислите ли да разни бизнис дилови који Александар Вучић и уопште челни људи СНС–а имају са неким европским лидерима, па и америчким, утичу на ту тишину и/или подршку њему?
Сигурно да утичу јер креирају подстицај да се Вучић не минира, односно, дестимулишу било какву интервенцију. Због тих подстицаја се вероватно не разматра озбиљније сврставање на страну протестаната. Али треба разумети фактичко ограничење, чак и за такав приступ Запада – владе западноевропских држава немају контролу над тренутним дешавањима у Србији. У таквим условима за њих је јако ризично и да активно подржавају Вучића и да активно иду против њега, да улазе у било какав логистички и комуникацијски подухват у Србији.
Зашто би то било толико ризично?
У Србији постоји уверење да уколико Запад нешто хоће, Запад то и добије. Међутим, много је примера у свету који потврђују да Запад нема ту врсту моћи. Не мислим да било која страна сила може да одлучи ко ће бити власт у Србији, нити да има ту количину моћи да одређује како ће се одвијати овдашњи политички и друштвени процеси. Ризик произилази из тога, технички гледано, што би они могли да покушају да слију своје ресурсе у Србију и подстакну једну или другу врсту промене, али да им се то врати као бумеранг. Шта год да пробају, гаранта успеха нема, а довољно је и историјских примера за тако нешто. Зато се Запад овде понаша као посматрач. Чека се да српски компас покаже страну.
Да ли та врло прагматична позиција током свих ових година, те подршка СНС властима, (могла да) утиче на расположење према ЕУ интеграцијама међу оним људима који их, у вредносној равни, подржавају?
На кратак рок, може да утиче негативно, али средњорочно и дугорочно много веће последице ће да има то како ће се ЕУ поставити према новима властима када до промене дође. Разочарање оног дела јавности који вредносно заступа ЕУ интеграције није толико дубинско. Срби су прагматични. Уколико, када промена наступи, Запад прихвати нову реалност, доћи ће до поновног успостављања прозападног и про-ЕУ опредељења у том делу јавности. Боље је питање како ће се онај други део јавности, који је досад подржавао ЕУ интеграције зато што их је, макар декларативно, подржавала и влада коју контролише Вучић, гледати на ЕУ интеграције онда када Вучић падне.
Делује да се у страним медијима не пише довољно о протестима у Србији. Зашто?
Пише се спорадично, свакако не на нивоу који бисмо очекивали, јер протести нису медијски атрактивни као они у Грузији или Словачкој. Оно мало текстова што се пробије у стране медије дугује томе што неколицина људи у Србији, која одржава контакте са тим медијима на основу струковних или академских веза, креира импулс ка споља да се протест испрати у утицајним западним медијима. Зашто без тога нема покривености?
Па зато што је грузијски протест у геополитичком смислу много јаснији. Он је изразито про-ЕУ, то му је суштина. Без икаквих сумњи, грузијски протест је вредносно и практично усмерен ка западним безбедносним и политичким интеграцијама Грузије. Слично би могло да се каже и за Словачку, где такође побуна има изражену спољнополитичку компоненту. То је разлика између онога што ја зовем етичком револуцијом и геополитичке динамике у другим државама.
Коначно, постоји још један разлог за мању покривеност нашег протеста у страним медијима – никоме заиста није јасно шта се тачно у Србији дешава. Толико је ово суи генерис појава, оригинална, да је њу заправо јако тешко разумети. Разумеју западни медији да у Србији постоји висок ниво корупције, да су протести реаговање на губитак живота у Новом Саду, али без јасног геополитичког израза нема заинтересованости за такав политички феномен. Из угла западног геополитичког интереса, који су у последње време прегрејани, српски протест једноставно није довољно атрактиван.
А кад је реч о утицају Русије?
По мом суду, руска подршка Александру Вучићу је све само не истинска. Русија њега подржава таман онолико колико реч Кремља допире до шире српске јавности. Русији је у интересу да националистима у Србији пошаље поруку: ми подржавамо Владу Србије, а све што је уперено против Владе Србије је бургијање са Запада, односно обојена револуција. Путин то ради како би задржао високи ниво подршке Русији у Србији, не да би сачувао Вучића. Он, као ни Запад, не контролише Вучића. Притом, Вучић им не даје оно што би они заправо хтели. Другим речима, иако то све звучи као подршка Вучићу, она је лажна и усмерена је само на то да им се не распе подршка коју имају међу националистима у Србији, а њих, као што сам рекао, углавном контролише Вучић. Део јавности који он не контролише и који не верује његовим медијима, а русофилски је расположен, свеједно ће подржавати Русију. Па макар Русија и газила Србију као отирач.
Завршили су се и избори на Косову. Неколико дана раније Рик Гренел, тада у функцији изасланика председника САД Доналда Трампа за специјалне мисије, а сада привремени извршни директор Кенеди центра, казао је да влада Аљбина Куртија није поуздан партнер САД. Откуд тај тајминг?
Гренел то изјављује у тренутку када нема званичних контаката, преговора између делегација Србије, Косова и САД, а тик пред изборе на Косову. Тајминг је, дакле, јасан, а његов је циљ био да изврши утицај на косовско јавно мњење и да косовска јавност увиди да са опозицијом има већу наклоности САД.
То је можда и успешно урађено с обзиром на резултат. Америка жели да види леђа Куртију, и то са правом. Сасвим је друга ствар Гренелова отворена подршка Хашиму Тачију. Њу смо могли да чујемо и у говору у Председништву Србије, када је примао највиши национални орден.
Како видите даље тамошње политичке процесе односно положај српске заједнице на Косову?
Надам се да ће националистичка хистерија на Косову да спласне. Ако опозиција формира владу, биће доста кооперативнија у односу са Западом, што би значило мање притиска на Србе. Плашим се, међутим, да ће се, која год влада сутра буде формирана у Приштини, наставити тамо где је Курти стао, а то је успостављање контроле над севером. Најбоље што Срби могу да очекују јесте да се смањи притисак на њих, али не бих рекао да ће се смањити и присуство Приштине на северу.
Извор: Време
