Пише: Ђорђе Матић
Двије врсте реакције, с два мјеста, спрам упорног и све више ширећег протеста студената у Србији, присутне су иако слабо уочљиве, но зато у пропорцији с иритацијом коју изазивају. Прва је овдашња забезекнутост над непопустљивошћу студената, над њиховом непоткупљивошћу, упорношћу и снагом. То за посљедицу има да се одавде одједном појављују рефлекси из којих се разазнаје много тога потиснутог, најразличитије емоције, жеље и пројекције, углавном од мало добра и користи у својој суштини. На примјер, закаснио и нејак, беспотребан и нетражен облик подршке, као и брбљање медијске „симболичке класе“ гђе се испод слојева квазитумачења у свему наслућују поново опћа збуњеност и затеченост кроз неизговорена питања: „Шта се то догодило“ и „Како је могуће“? Друга реакција уочљива је у Србији самој пак: ту дежурни брижници, као они библијски фаризеји или оријентални мандарини, све сами уставобранитељи, легалисти и тумачи, не желећи се открити док ствар још није готова, а исход масовног бунта неизвјестан, примјењују стари јуридички трик питајући се директније и наизглед логичније: „Је ли протест уставан?“ Иако је питање демагошко, ту се треба зауставити. Ријеч „уставно“ у земљи Србији има другачије конотације и тежину, другу важност и хисторију него овђе, другачију него било гђе чак, с могућим изузетком Француске и Сједињених Држава, управо.
Као по некој вишој логици баш на то подсјећају два управо обиљежена празника, у два дана заредом: 15. и 16. фебруар, црквени празник Сретење Божје такођер је дан државности Републике Србије. Благдан бескрајне метафизичке симболике изабран је као спомен на овоземаљски, друштвени, политички догађај – на збор у шумадијском Орашцу истога дана 1804. године, кад је Карађорђе подигао Устанак. Но, то је уједно и Дан уставности, један од свјетовних празника највишега сјаја, апотеоза свему што представља грађанско и слободарско установљено законом једне (будуће) државе: на тај дан прије равно 190 година у Крагујевцу је утврђен Устав Књажевства Србије – познат и као Сретењски устав, један од највеличанственијих и најидеалистичкијих покушаја и друштвених гести не само у повијести земље Србије, него и читаве ове цивилизације, ни мање ни више.
Србија, децембар 2024 – подршка протестима због пада надстрешнице Новом Саду
Понавља се ових дана по српским медијима (и понеком одавде), нижу опће ствари о том невјеројатном и злосретном Уставу, за чије предувјете, да би се уопће остварио, морао је издржљиви и лукави господар Милош код Турака прогутати и отрпјети свашта, митити и куповати, пријетити и одступати, како би, кад је дошао хисторијски час, велики Димитрије Давидовић, лијечник, дипломат и новинар, дакле нетко изван правне струке, могао све то саставити, објавити и печатати. И данас збуњује нас трајно како је било могуће у оној неписменој, заосталој, измученој Србији изаћи с таквим правним актом. Документом у којем се у потпуном контрасту с реалношћу земље бахатих и крвавих дахија траже незамисливе ствари и прокламирају такве универзалне вриједности као што су неповредивост личности и имовине, слобода кретања, право на занимање, равноправност без обзира на вјерску припадност – и у свему онај најпотреснији, члан 118., у којем се старинским, јасним рјечником који звони као најљепша поезија, обзнањује да „Како роб ступи на Србску земљу, од онога часа постаје слободним, или га ко довео у Србију, или сам у њу побјегао“ – ступањем дакле на тло Србије свако постаје слободан човјек – то је све ђеловало као чин из неке далеке, готово невјеројатне будућности. Диван је и трагичан и овај раскорак и суоднос личности твораца Устава: његов писац, Димитрије Давидовић, образовани, свјетовни Пречанин, и неписмени, али бескрајно промућурни и храбри Књаз – та асиметрија представља узносито драматску и драмску точку националне хисторије, контрапункт управо поетски, уза све сурове прагматизме и политичку реалност.
Па ипак, иако је Устав трајао само педесет и пет дана – тамо ђе је зрно клицу заметнуло, онда нека и плодом почине, како пјева генијални владика Раде у „Горском вијенцу“. И заиста, унаточ свим забранама и притисцима – а не заборавимо симболику, до дан данашњи, која су се царства највише противила овом најмодернијем Уставу (Турска дакако, Аустрија, јасна ствар, али и Русија, тамо гђе се људске главе као власништво још броје у душама) – овђе, на ободу славјанског свијета, један народ заостао и готово уништен ратовима и понижењима пише себи законе про футуро за стварање своје рођене државе, али и за читав људски род који ће доћи, опет владиком Радом, за будуће неко покољење.
Није уставна идеја у земљи Србији почела с Давидовићем и Милошем – и то се ових дана управо морамо подсјетити, на двоструком колосијеку догађаја, хисторијском и овом данашњице кад се дуж државе поново ствара повијест свакодневно. Као и с Његошем, тако се сва наша култура увијек негђе утјече назад у генијалнога просвјетитеља и оца нашега језика, онога истога хромога Вука. Неколико година прије Устава он пише чувено писмо Књазу, гђе једва скривајући праведну љутњу упозорава како „ваљало би дати народу правицу“ (звони ли иједна ријеч хрватскије од ове, иначе и „узгред“?), а кроз докуменат, или „као што се данас у Европи обично говори, конштитуцију“. И ту његову „конштитуцију“ Давидовић ће, као туђицу, превести и увести нашем језику сходну ријеч устав, коју до данас имамо. Појам у којем је глагол „уставити“ – оно дакле што ће ограничити, зауздати сваку власт.
Јединствено је то Вуково писмо Милошу упућено из даљине, тон и убојито јасне ријечи којима грко апострофира Књажеву власт и самовласт. Нарочито кад се читају у овом тренутку, као ниједном у дуго времена, редци што нас плаше, колико тјерају на смијех нелагодом препознавања: „Опет на кратко да кажем: с владањем ваше светлости тамо нико није задовољан, ама баш нико, осим ваша два сина, а и они да су мало старији, можебити да би били незадовољни (…) Данас у Србији правитељства (владе дакле, оп. Ђ.М.), у правоме смислу ове речи, нема никаквог, него сте правитељство ви сами; када сте ви у Крагујевцу, и правитељство је у Крагујевцу; када сте ви у Пожаревцу, и оно је у Пожаревцу; када сте ви у Топчидеру, и оно је у Топчидеру, када сте ви на путу, и оно је на путу…“ – ниже Вук упорно, набраја и понавља готово комично, колико ледено. А у смислу аналогија и сличности, сатира која је потпуно у складу с временом није почела с Домановићем, изгледа.
Као што Сретењски устав, што би се лако могло закључити, није ни први устав српски. Готово заборављени Божидар Грујовић, и он Сремац и Пречанин, још је 1805. саставио запис о устројству Правитељствујушчег совјета, као нацрт првог Устава. Но, поред тога ова значајна и недовољно слављена личност за коју знамо захваљујући труду великог социолога Небојше Попова, оставила је исте 1805. изузетну бесједу насловљену „Слово о слободи“. Ту један високообразовани правник, а не прости пучки трибун, с позиције струке и знања истиче нешто и данас потпуно апликабилно и као такво супротиво садашњим „уставобранитељима“: „Где разума и правде нема, ту нема закона.“ Своје „Слово“ Грујовић завршава великом реченицом: „где нема свободе, ту нема живота.“
Једнаџба је зато тренутно ова, и само наизглед парадоксална: они који се сада питају о Уставу и закону, у њима заправо правде нема. А у овој дјеци на улицама која раде „протууставно“, стоје уписане, чак и кад она то не знају, и негђе у њиховој колективној свијести пламте и ријечи Сретењског устава, и реченице Вукове, и оне устаничког уставописца Грујовића.
Разум, правда, свобода, правитељство – старе ријечи за ново и незаустављиво сада.
Извор: П-Портал
