Пише: Ђорђе Матић
Било је једно вријеме док још нисам готово ништа знао о припадностима којима се непрестано бавимо овдје. То је било тамо седамдесетих година, у чудесна, сунчана а бјеличастом измаглицом обавијена доба. На феријама, кад сам се као загребачки школарац селио из мириса смога у чистоћу горанских јутара, мој деда имао је ритуал. Прво је на, како се то говорило, „укавеу“, кратком валу на малом „транзистору“ слушао вијести Радио Загреба. А онда пребацивао на средњи вал да чује друге вијести и емисије. Неки глас, тон спикера као из друге ере у односу на оно доба „апсолутне модерности“, више глумачки и некако комично свечан, помало пренаглашено емотивно изговарао је, споро и староставно романтичарски, растављајући и продужујући слогове: „код два…бела…голуба“ – наслов емисије у којој се говорило другачије и пуштале се неке старе, давне народне и градске пјесме. Мјесто, град и станица одакле је долазио глас док су у позадини јаче или слабије шуштали и крчали радио-валови у „федингу“, чинили су се далеко, непојмљиво, мјестом и временски, чудно тајновито у „старинској“ интонацији и боји свијета који је све то представљао. У исто вријеме – збуњујуће присно за некога тко у тој даљини никада дотад није био, тамо одакле је свако јутро допирао тако другачији звук. Звук јутарњег програма Радио Београда. Одмах након поднева деда би на већем апарату, на старинском дрвеном „космају“ са зеленим „оком“ свјетлећим, нашао „Београд“, како се говорило, и обавезни „Караван“ што га је водио Пеца Славенски.
Иако те дојмове никада нисам заборавио, ових дана поново мислим на њих. Равно је сто година како је основана и почела с радом прва радио-станица у главном граду Србије и тада прва у Југославији. Али, као и с већином ствари ту, и око овога нема ни јасноће ни договора. Нити може без специфичног „натјецања“ два центра. Како је у својој преважној студији „Радио Београд 1924 – прва југословенска станица“ (1990) написао др. Иво Пустишек, недоумица око првенства настала је након Другог свјетског рата кад су се, мање истраживачки, а више „од ока“, утврђивали датуми почетака предратних радио-станица. По томе први је, 15. маја 1926., с емитирањем кренуо Радио Загреб, па је и у социјализму Југославенска радио-дифузија 1956. овај датум прогласила као Дан југославенског радија. Радио Београд започео је с редовним програмом тек 1929, прије деведесет пет година дакле. Пустишек појашњава разлику тиме што је у каснијим хисторијатима Радио Београд из 1924. погрешно означен као експериментална радио-станица. Како год, остаје да су у фебруару те године из радио-телеграфске станице у Раковици инжењери Михаило Симић и Добривоје Петровић емитирали прве пробне снимке, а од 1. октобра, Радиофонска станица Београд–Раковица почела с програмом из студија. Данас тихо зазвони мала иронија над чињеницом да се студио налазио у палачи „Прве хрватске штедионице“ у Кнез Михаиловој 42. „Била је то прва радио-станица у Србији, Краљевини СХС и на Балкану“, пише одсјечно Пустишек.
Оно што ће се у сљедећих 100 година догађати с овом институцијом, сага је којој би требало много више мјеста него што имамо овдје, а штовише задјеловало би чак и у романескном или филмском облику као претјераност. То би у неколико кључних момената била једна драматска повјесница која надилази фикцију, како то живот и хисторија овдашњих битних мјеста готово по правилу носе собом, у распону од страшних изазова рефлектираних опћим догађајима, до невјеројатног богатства које је ова станица, мијењајући локације, све до прије седамдесет и седам година кад је нашла и своје идеално и трајно мјесто, стварала и у добра и у тешка времена кроз своје програме, остављајући тек једва наслућен и до данас недовољно тематизиран печат у култури. Како високој тако и у најширем смислу – у музици, књижевности, интервјуима, забавним и говорним програмима, у образовању и науци.
Сватко тко је слушао и пратио Радио Београд кроз деценије има и свој лични „хисторијат“ и однос према њему. Нарочито ако је континуитет слушања прекидан нашим опћим мијенама које су, поготово за слушаоце одавде, метафора ломова и тражења нових веза, кад и ако је то било могуће. Тако је и с овим аутором.
Осим звука на радио-валовима и звука данас дигиталног, Радио Београд је и стварно, материјално мјесто дакако. Многи топоси које замишљамо и романтизирамо из даљине најчешће се, као и сваки „Оз“, покажу као разочарање. Имам срећу да ми је зграда Радио Београда била и остала најрјеђа изнимка. Та фантастична угаона и кружна градјевина, као торањ, коју је пројектирао генијални Владисављевић а завршио је архитекта Несторовић, првобитно као Занатски дом, а од 1947. ту, у Хиландарској улици бр. 2 и савршени дом радија, била ми је трајна фасцинација на фотографијама и покретним сликама. Чак сам је у мислима везивао, што због њене арт деко архитектуре није ни формално сасвим погрешно, и на легендарни лондонски „Бродкастинг Хаус“ Би-би-сијев. У сусрету, стварном, физичком, од првога пута кад сам ступио у зграду, осјећај ми се јавио који ћу имати само у двије-три друге грађевине, на исто толико мјеста. Дојам, ако ће ми се повјеровати, као да сам ступио у властиту кућу у којој никад раније нисам био. Или можда ипак…
Откривао сам и изнутра ту ризницу културе с њеним невјеројатним а дјелатним, активним архивом снимака (што олакшава и одсуство цензуре прошлости и другачији однос према заједничком наслијеђу), опуштеност запослених и узбудљивост живих програма, емисија из културе с изузетним, припремљеним водитељима и новинарима, усхићеност над архивским снимкама титана наше литературе и музике. И не мање битно – различитост гласова (!) оних који раде ту, што нема цијену након „оне“ деценије кад су се и на радију догађале и говориле недопустиве ствари. Разноликост радија види се не само по пољима дјеловања, него је она, нарочито у култури, и идеолошка, у највећем распону, таквом какву друге станице по разломљеном овдашњем простору могу само замишљати. Отуд, са своја четири канала, то је, тврдим, и даље најбоља станица на Балкану. За нас који се бавимо културом и кроз таква друштвена питања и осјетљивости, та је изврсност неплатива.
Али… шта су ова открића у успоредби с још једним. Читајући о хисторијату, нашао сам недавно тек да је дивна кружна зграда Радија изграђена на некадашњем имању газде који је ту дуго држао кафану.
Звала се „Код два бела голуба“.
Негдје изнад, у зраку, залепршале су ми трен слике, као усплахирене гугутке, и она горанска далека јутра, свијетла и сигурна. И нешто давно, заувијек изгубљено, и можда нађено само док не одлети поново.
Извор П- Портал
