У свом чланку “Црна Гора грађана или ‘конститутивних’ народа” у којем одговара на мој чланак објављен у Недељнику о сувременој Црној Гори Оливера Комар манипулира, фалсифицира и подмеће. Она у њему, такођер, полемизира с тезама које је претходно подметнула као моје, а за доказе нуди нормативне ставове написане у Уставу Црне Горе. Показат ћемо како.
Њена критика почиње од наслова мог чланка. Наслови на порталима и у новинама, као што Комар зна, нису ствар аутора него уредника. Унаточ томе, она закључује да је “из самог наслова чланка већ видљиво да ће аутор цјелокупну црногорску модерну историју посматрати из перспективе њене употребљивости за остварење овог сна и коначно рјешење српског националног питања”. Дакле, тако она чита новине и портале: читајући наслов зна већ унапријед што аутор (а не уредник, који је написао наслов) жели поручити. Читање самог чланка је непотребно. Понекад је чак и наслов сувишан – довољно је само име и презиме, да би се закључило што аутор жели и мисли. Такав приступ чланцима потом доводи до стварања оквира у којем се написано чита. А чита се тако да се не узима у обзир оно што је и како написано, него оно што онај који чита мисли или вјерује да пише.
Постоји изрека: “љепота је у очима проматрача”. Али овдје вриједи – “разумијевање написаног је у очима читатеља”. Од читатеља зависи је ли непристран или пристран, види ли оно што вјерује да пише или оно што доиста пише. Од знанственика, нарочито политолога, очекујем да читају одмакнути од бијеса којег можда као грађани имају кад виде аргумент који се не уклапа у њихову слику свијета. Оливера Комар је својом интерпретацијом мог чланка показала да је лоша политологиња, да јој научна етика више почива на увјерењу неголи на одговорности.
Њој чланак заправо није био ни потребан да би развила конструкције које је замислила. Ево неколико примјера. Ја у свом чланку кажем да су “двије од те три републике, Хрватска и Босна и Херцеговина, касније (1995.) реинтегриране, углавном уз помоћ и сугласност Сједињених Америчких Држава. Србија, која ту сугласност и помоћ није имала, остала је до данас дезинтегрирана – барем тако то види она сама”. Оливера Комар, међутим, каже да из те констатације – чињенично потпуно точне – “провијава жал и за осталим ‘српским територијама’ које нијесу ‘реинтегриране’ као што је то био случај с Хрватском и Босном и Херцеговином јер је изостала ‘помоћ и сугласност САД-а’”.
Прочитајмо поновно обје реченице – моју и њену. Одакле долази констатација Оливере Комар да у мојој реченици “провијава жал” за осталим, нереинтегрираним, српским територијама, осим из њене свијести која је одређена предрасудама и стереотипима, као и ауторитарним учитавањем у оно што је неки аутор (у овом случају ја) рекао? А каква је та свијест? Она је незнанствена – јер не чита како пише, него како она мисли да је аутор мислио написати (а није). То је свијест фалсифицирања, кривотворења, додавања како би се постигло оно што се унапријед жели постићи – без обзира на сам текст.
Ево још једног примјера. Ја пишем: “Срби у Црној Гори данас нису ни ‘конститутивни народ’ ни ‘мањина’, премда су по постотку у односу на цјелокупно становништво већи од неких признатих ‘конститутивних народа’ (нпр. Хрвата у Босни и Херцеговини) и већи од свих мањина у пост-југославенским земљама.” То је констатација која је тачна – то не спори ни Оливера Комар. Штовише, објашњава зашто је то тако, као што то чиним и ја кад кажем да је то због тога “што ниједна од двију нација не жели интернационализирање националног питања, а можда и зато што су Срби и Црногорци имали ‘баршунасти развод’, без икаквог насиља или проблема”.
Али, онда она додаје оно што нисам рекао, нити што би итко тко чита како пише и притом разумије што чита, могао додати тек тако, без јасне намјере да манипулира. Додаје, наиме, закључак да предлажем, ни мање ни више него: “измјену политичког уређења Црне Горе кроз неки облик етнофедерације по угледу на Босну и Херцеговину или Сјеверну Македонију.” Гдје сам ја то написао или предложио? Ја, који сам у више својих чланака заговарао управо супротно – нови хисторијски договор за Босну и Херцеговину који би комбинирао “грађански” и “национални” принцип ( и тиме смањио садашњу доминацију националног над грађанским) како би се постигла дуготрајнија стабилност те земље?
Одговор је – нигдје, и то сама Оливера Комар зна, али чињенице, кад их нема, треба измислити и потом приписати ономе тко је, већ по свом имену и презимену, у њеној свијести (националистичкој) предодређен да наступа с позиција српског национализма. Иако зна да ја не предлажем никакво ново уређење Црне Горе, да би другима објаснила да га заправо ипак предлажем она каже да “невјешто прикривам суштински циљ овог пропагандног уратка”. А она га вјешто (раз)открива, специјалним детективским методама које се зову – учитавање, манипулирање, намјерно искривљавање, обмањивање или, народски речено, лагање.
Тамо гдје не може наћи доказе за своје тврдње, каже: “Јовић избјегава да буде експлицитан свјесно остајући на површини аргумента”. Ово “избјегава да буде експлицитан” значи: није рекао. Али као да је рекао, јер је тако мислио. И стога што је тако мислио, он је крив. Таквих мјеста има још: нпр. тамо гдје Комар каже да ја “потајно приписује(м) непостојање засебне црногорске нације, али вјешто избјегава(м) да тој засебности припише(м) позитивне резултате за политички развој Црне Горе”. Потајно приписује – значи: не приписује. Али, тко ће се бавити тим небитностима: приписује или не приписује, јавно или тајно, избјегавајући, експлицитно или имплицитно – све је то Оливери Комар исто. Неважно.
Тако то раде националисти. Лажу о другима и о себи, измишљају “чињенице”, стварају “непријатеље”, граде зидове, потичу свађе. И увијек оптужују друге, за које унапријед – већ из наслова, из имена и презимена, знају шта мисле, само то “невјешто прикривају”. Ту је њихова, националистичка, полиција духа, мисли и примисли, да их разоткрије – те агресоре и окупаторе, домаће издајнике и др. – и потом да се са њима обрачуна.
Ту методу подметања видјели смо већ много пута и стога ми је добро позната. Црна Гора се у том смислу не разликује од Хрватске, Србије или Босне и Херцеговине, које су након Југославије кренуле путем претварања пријатеља у непријатеље јер су им непријатељи били кориснији за процес стварања нације од пријатеља. Национализам је свугдје исти: неписмен, малициозан, намјерно манипулативан и агресиван према мањинама, другим народима и свим критичарима.
Манипулације се темеље на идеји “црно је бијело”, “фашизам је антифашизам”, “миран развод је агресија”, “сепаратизам је највиши облик југославенства”, “пријатељство је непријатељство” и сл. Покрет “Европа сад” није, заправо, проевропски, него проруски и просрпски, само то “невјешто прикрива”. Запад, у ствари, подржава Србију а не Црну Гору која је чланица НАТО-а. Ријечи које се изговарају у јавном простору, гесте које се чине – све је то унапријед смишљено да би прикрило праву суштину ствари, а суштина је не оно што мисли онај тко говори или чини, него оно што ми знамо да мисли.
Ако је “наш”, онда је све у реду, чак ако се ради и о бомбардирању Дубровника 1991, о хисторији манипулирања национализмима свих могућих врста, о тридесетогодишњој владавини која није довољно дуга па је треба продужити на још пет година или десет или чак и све док не стаса нова генерација. Вјечно. Јер, забога, нећемо сад о томе, он је наш.
Истодобно, кад се ради о интерпретацији њихових дјела и ријечи, другима се одузима право да их тумаче. Именовање језика црногорским, тако, нема везе с национализмом, не искључује никога, не представља насиље над идентитетима – него је, управо обрнуто, грађанско дјеловање. Поништавање свих повијесних одлука које су Црну Гору повезивале у југославенску државу (било краљевину или социјалистичку федерацију) – није антијугославенство, него управо обратно: то је југославенство највишег типа, невиђено у регији. Црна Гора се није одрекла југославенства, него “не може југославенскија од тога”, али сматра Србију опасношћу, хисторијским агресором и окупатором, те свој нови национални идентитет гради кроз непрекидно удаљавање од ње. Југославенство се, дакле, односи само на односе са другима, а не и са Србијом.
Кад се и позивају на социјалистичку Југославију као земљу кроз коју је Црна Гора повратила свој субјективитет (што је тачно, па ма колико Оливера Комар сматрала да је увредљиво и дрско), црногорски националисти никада неће признати допринос којег су Србија и Срби – у њој и изван ње – дали њеном стварању, обликовању и одржавању. Као да би било могуће створити југославенску федерацију након Другог свјетског рата, или уопће било какву Југославију у прошлости, без Србије и насупрот њој. А када се ради о југославенству, оно није могуће – нити је икада било могуће – ни као антисрпство ни као антихрватство ни као антицрногорство.
Као што сам написао у свом чланку, повијест 20. стољећа није оптерећена, срећом, ниједним сукобом (ратним) између Србије и Црне Горе, те је у томе и један од разлога што ни данашње тензије не производе насиље. Па ипак, ни то, као ни чињеница да је развод Црне Горе од Србије био баршунаст, тј. миран и ненасилан – није довољно црногорским националистима да би барем покушали да изграде добре и позитивне односе са том земљом. Није, зато што им треба сукоб, а не сурадња – и стога у свему виде непријатељске намјере онога кога означе као Другог. Томе служе непрекидне оптужбе за великосрпство, империјализам, изазивање нестабилности, сумњичење властитих грађана, нарочито политичара и јавних личности које не подржавају Мила Ђукановића, да су издајници и велеиздајници, као што је Оливера Комар и учинила у петицији коју је у септембру 2021. потписала и коју су потписници послали амбасадорима земаља ЕУ и НАТО-а у Подгорици.
У тој петицији она тадашњег премијера и тадашњег потпредсједника владе Црне Горе (данас њеног предсједника) назива “апостолима свога шефа Александра Вучића и његове великодржавне Цркве Србије која своје ингеренције протеже над простором замишљене Велике Србије”, те каже да репресија коју они проводе није виђена у Црној Гори чак ни у деведесетима. Упозорава да ће доћи до отпора и “новог крвопролића и рата, који се неће зауставити на границама Црне Горе”. Само је недостајало да цитирају Слободана Милошевића – да кажу да смо опет у биткама и пред биткама, те да ни оне оружане нису сасвим искључене.
Производња “непријатеља” доводи на крају до тога да ти “непријатељи” – у свијести оних који их производе – постају већина. Комар мени приписује да тиме што оне који не признају постојање Црногораца као нације називам радикалним српским националистима заправо “алудирам” (опет учитавање) “на то да је у питању омања група, а не организовани идеолошки пројекат који предводи СПЦ, али у чему активно учествује и државни врх Србије и низ политичких партија из Црне Горе, од којих неке себе дефинишу заштитницама српског народа, а неке партијама идеолошког центра, вјешто мијешајући културну и економску димензију идеологије како би своје десничарско дјеловање покриле економским популизмом”.
Кад бисмо доиста збројили све те које она наводи, дошли бисмо не до бројке од 80% Срба у Црној Гори, него до већине која је недавно изабрала Јакова Милатовића, и након више од 30 година поразила Мила Ђукановића. Црногорски националисти доиста тако и гледају на побједу Милатовића – као на побједу српског национализма, СПЦ, Вучића, Србије и Русије над независном Црном Гором. У ширењу такве слике свијета, у којем су се сви уротили против “нас”, помажу им и разни дилетанти и аматери, али понекад и угледни људи са стране, из других земаља, који су чак у једном моменту (у тзв. “Апелу 88”) тврдили да би “нови покушај дестабилизације Црне Горе” довео до “оружаних сукоба, губитка људских живота и материјалних разарања”. И “апелаши” су тада (у децембру 2019.) тврдили да је “стратег, покровитељ, логистичар и наредбодавац последњег покушаја дестабилизације Црне Горе званични Београд, односно власт Србије, Српска православна црква и највеће опозиционе странке”.
У међувремену су те опозицијске странке дошле на власт. Што се догодило с Црном Гором потом? Је ли дошло до рата, губитка живота и материјалних разарања? Наравно да није. Никада није било ни реално да се догоди, као што није реално ни да се догоди икаква нова “окупација” Црне Горе, земље чланице НАТО-а, нити је реално да се догоди њено скретање према Русији, или неко поновно уједињење са Србијом. Није могуће у реалном свијету, све док опстаје постојећи међународни поредак, али и док у самој Црној Гори трају процеси који су управо супротни онима како их описују црногорски националисти. Те процесе воде данас они који изјављују да ће наставити пут према Европској унији, да ће земља остати чланица НАТО-а и да неће нпр. “отпризнати” Косово. Али, поновно – све то је за црногорске националисте, као што је Оливера Комар, само маска, само лаж, док је права истина оно што они кажу да ови “стварно мисле”.
Премда није потписала Апел 88, Оливера Комар је подржавала барикаде пред Цетињем, које су могле, да није било промишљене и конструктивне политике тадашњих власти, довести до инцидената, а можда и сукоба. Комар је барикаде – којима је Цетиње одвојено од остатка Црне Горе, као нека сепаратистичка територија – оправдавала овако: “Видим ових дана ‘исчуђавање’ над тим откуд отпор на Цетињу. Истина, тешко је разумјети да су Црногорци једини народ који у данашњој Црној Гори нема никаква вјерска права. Готово цјелокупна културно-историјска и вјерска баштина стварана генерацијама њихових предака калкулантством и кратковидошћу бивше, те калкулантством и подаништвом актуелне власти готово у потпуности је преписана на црквену организацију друге државе.
Свима који не жмуре широм отворених очију потпуно је јасно да је у питању организација која сад већ отворено ради на негирању црногорског идентитета и кривотворењу културно-историјске баштине у циљу асимилације Црногораца. Отуд отпор и непристајање на репресију, сада већ подржану репресивним механизмима власти… Због тога, Цетиње, 22. август 2021”.
Подржавати барикаде пред Цетињем, тврдити да једино Црногорци у Црној Гори немају никаквих вјерских права, и оптуживати чак и власт Мила Ђукановића за калкулантство и кратковидност, то показује заправо гдје се Оливера Комар налази на политичком спектру у Црној Гори. То мјесто је на самом рубу између десног црногорског национализма и оног радикално-револуционарног, који сматра да се против оних с другачијим виђењем Црне Горе (по њезином “непријатељима”) треба борити свим средствима, барикадама и отпором.
О томе свједочи и то што је Оливера Комар потписала Проглас грађана и грађанки Црне Горе против владиног потписивања Темељног уговора са Српском православном црквом. Тај договор владе и цркве како би се избјегла даљња радикализација на којој су радили ови тзв. “лијеви” националисти, потписници су назвали “актом националне издаје”, “озбиљном манипулацијом која може трајно нарушити политичке, грађанске и међуетничке односе у Црној Гори”. Владу Дритана Абазовића оптужили су због “прилагођавања жељама СПЦ и империјалистичким циљевима државе Србије, која на перфидан начин покушава да себи присвоји миленијуме хришћанства на овом простору”. Позвали су владу да “се посвети европској будућности Црне Горе и једном за увијек да одустане од вјерске агенде”.
Но, никакав сличан захтјев није упућен, рецимо, Демократској партији социјалиста, која у свом важећем Политичком програму (из 2021.) високо међу приоритете поставља управо вјерско питање. ДПС идентифицира СПЦ као режисера напада на фундаменталне вриједности модерне Црне Горе, а потом констатира да је једном броју грађана, “доминантно црногорске националности” (толико о “грађанској држави”, односно о наводној дилеми “или грађанска држава или конститутивни народи”) ускраћено право на слободу вјероисповијести, што ДПС доживљава као напад на државни идентитет Црне Горе и њену мултиетничност. ДПС ће се стога, каже се у Програму, залагати за право црногорских вјерника на самосталну православну цркву која ће дјеловати на простору Црне Горе.
Слично томе, на Осмом је конгресу ДПС-а (одржаном док је та партија била на власти, 2019. године), Мило Ђукановић у свом говору експлицитно подржао “обнову хисторијски неупитне Црногорске православне цркве”, а кад је то рекао прекинут је аплаузом делегата, једини пут током цијелог свог говора. Нека нам сада Оливера Комар каже у којој другој земљи владајућа партија, која је 30 година владала свим процесима у земљи, својим програмским циљем сматра оснивање/обнову неке цркве? Толико о њеном позиву да изнесем доказе о “наводном фаворизовању ЦПЦ-а”.
Стварност и фантазија се преплићу и замјењују мјесто и у аргументацији којом Оливера Комар покушава оспорити моју анализу црногорског државног нациотворства – при чему под нациотворством (“nation building”) не подразумијевам идеју да нација није постојала и прије државе, него да је држава изнова обликује и притом поновно твори, управо као што то чине и друге државе пост-југославенског простора – и то тиме што проналази непријатеље посвуда (укључујући и у међународној заједници, коју сада криве због прихваћања резултата избора у Црној Гори, као и због наводног подржавања Србије Александра Вучића), као и тиме што политикама наметања идентитета другима унутар земље покушава постићи хомогеност која (јој) недостаје. На споменутом конгресу ДПС-а, сам Мило Ђукановић каже да је идентитетска политика врло високо на листи приоритета Црне Горе, те да се мора проводити нарочито у подручју образовања, науке и културе.
Главни “аргумент” којег Комар користи да би “доказала” да је Црна Гора грађанска држава је – њен устав. У Уставу, каже она, стоји да је Црна Гора грађанска држава, а не држава конститутивних народа. Не спорим то – штовише. Али, из тога не произлази да је Црна Гора доиста таква држава.
Кад би за анализу стварности било довољно читати устав неке земље, па реченице које у уставу пишу третирати као истинит опис стварност, онда бисмо могли тврдити да је Црна Гора не само грађанска, него и “демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права” (члан 1 Устава, онај у коме пише и да је Црна Гора грађанска држава). Да ли је Црна Гора стварно таква? Или само таквом жели бити? Или ипак само тврди да јест таква, а у стварности није? Би ли Оливера Комар као опис стварности у Црној Гори прихватила реченицу: “Вјерске заједнице одвојене су од државе” (члан 14)? Или тврди да то нису, погрешно наводећи да “у православљу… црквена организација прати државну организацију, те је самим тим обнављање црногорске државе легитимисало обнављање аутокефалне црногорске православне цркве”? (Кад би у православљу црквена организација пратила државну, постојала би у 20. стољећу Југославенска, а не Српска православна црква). Или је у једном случају, кад њој одговара (нпр. кад тврди да је Црна Гора грађанска држава зато што тако пише у Уставу) тако, а у другом случају другачије – кад владајућа странка улази у црквена питања?
Устави су и иначе више попис нормативних ставова него опис стварности. Наша заједничка дисциплина, политологија, била би обесмишљена кад бисмо одустали од анализе стварности ослањајући се на оно што пише у уставу и третирајући то као истину. У том случају морали бисмо, рецимо, закључити да у Хрватској “власт припада народу”, да је Србија земља владавине права, у којој се ниједна религија не може успоставити као државна и обвезна, а да је Црна Гора – еколошка држава. Или да је Косово у Србији – јер тако пише у Уставу. Стога то што у њеном уставу пише да је Црна Гора грађанска држава, не значи истодобно да она и јест таква у стварности. Уосталом, то сам и написао у свом чланку, у реченици: “Премда је себе прогласила ‘грађанском државом’ те је на тој основи и написан црногорски устав, Црна Гора је у ствари високо етницизирана држава, која сматра својом дужношћу консолидирање црногорског идентитета, којег се гради око идеје црногорства”. Код тога чврсто стојим, и нема потреба да ме Оливера Комар упућује на читање Устава.
Као професорица политологије, Оливера Комар зна за теорије национализма и за улогу државе у стварању, обликовању и преобликовању нације. Нове националне државе, велике а нарочито мале, то редовито раде, и у том смислу Црна Гора је само један од случајева – иако с низом својих специфичности које сам описао у свом чланку. Но, из њена одговора произлази да би Црна Гора била једина земља на свијету у којој уопће нема национализма, односно нема црногорског национализма, него само српског. Она закључак о “два национализма”, на којем сам темељио свој чланак, сматра неком “данас прилично превазиђеном тезом… којом се у посљедњих пар година аболира дјеловање српских националиста и анестезира општа јавност”. Свака нација има свој национализам. Тврдити да не постоји црногорски национализам заправо је корак до тврдње да не постоји ни црногорска нација.
О српском и хрватском национализму писао сам не само у бројним својим чланцима, него и у овом на који се Оливера Комар осврће. Али, као што сам већ рекао, њој – а ни њеним подржаватељима, црногорским и другим антисрпским националистима, није важно што пише (осим у уставу) – важно је што не пише. Јер, тако се лакше може исконструирати “права стварност”, па се мене нпр. прогласити – како је учинио уредник у Слободној Босни, у наслову чланка Оливере Комар којег је пренио – “једним од најподлијих идеолога великосрпског клеро-национализма у региону”. Сватко има подржаватеље какве заслужује.
Оливера Комар жели да је видимо као Југославенку и антифашисткињу, као боркињу против национализма. У стварности – она је професорица подметања и фалсифицирања, радикална црногорска националисткиња и гласноговорница оних којима су стабилност Црне Горе, њен демократски карактер и пријатељство међу њеним народима заправо непожељни, јер само у стварању подјела и у етнонационалистичком манипулирању виде своју шансу за повратак на власт, и на вјечно владање Црном Гором.
Дејан Јовић
Извор: Недељник
