Пише: Ђорђе Матић
Прије равно четрдесет година, један млади музичар, рођени Бјеловарчанин, а Београђанин по формацији и свему другом, управо је својим првим албумом, свјежином властите младости, талента и шарма освајао Југославију. У исти час, у дан, 19. јула 1984., други, много старији музичар, Осјечанин рођењем, умире у главном граду. Као вршњак стољећа, са своје 84 и у додатној симболици бројева, одлази точно 44 године откако је и сам постао Београђанином. Први музичар је рокер и обраћао се најширој публици. Други је био класични композитор, виолинист и велики педагог. Први се зове Момчило Бајагић Бајага. Други се звао Марко Тајчевић. Први музичар ће успјети у свом науму и заиста освојити одмах и музичку сцену, скоро читаву тадашњу омладинску културу, а касније чак и ону високу, елитну и остати свепрепознатљиво име до данас. Други, који у високој доби и тога иначе изузетно узбудљивог љета умире у Београду, данас је с ове стране границе потпуно заборављен. Разлози томе углавном су управо они на које читатељ навјеројатније као прве помисли. Но, и заједница којој је музичар, не једино рођењем и поријеклом, него сасвим свјесно припадао, и која би о успомени на сјен умјетника требала бринути, такођер је заказала, не први пут. С оне друге стране границе, осим у круговима класичних музичара и зналаца, могло би се рећи да ни ту нема битне разлике.
Марко Тајчевић је и непознаница и мистерија, складатељ којим би се напротив требало бавити из много разлога: најприје дакако због његове музике, опуса невеликог обима, но моћног и задивљујућег различитошћу, а и због нарочите симболике коју носе и његова музика, поруке које је њоме слао, и многобројна изванмузичка значења. И, не мање, због биографије. Тајчевић је припадао дијелу генерације некако најмање видљиве у канону наше сувремене класичне музике, нараштају модерниста који се формирао и улазио у стваралачку зрелост двадесетих година прошлог вијека, у првим декадама нове, заједничке земље Јужних Славена. Попут многих, високо образовање стекао је у Бечу као родном мјесту музичког модернизма и Прагу, главном граду тек настале земље која је била модел националне државе по чијим ће се идејама стварати и југославенска држава. Ипак, мјесто правог ауторског „испита зрелости“ и првих важнијих композиторских радова за Тајчевића је био Загреб. Школовао се код Лотке и Берсе, данас класичних имена и типских складатеља хрватске озбиљне глазбе, а након тога предавао музику и био оснивач школе „Лисински“. И писао своја најуспјешнија дјела, у све немирнијим вањским околностима.
Између осталих и задивљујући мали опус за клавир, из бремените 1929. године: „Седам балканских игара“, серију минијатура, сићушних свита надахнутих његовом главном материјом и грађом – народном музиком, пучким напјевима, фолклором. Данас кад се слушају „Игре“ базиране на српском фолклору, у рјешењима обликовним и изражајним, модерним и без романтичарске реторике, оне се чине као да из далеке и неочекиване прошлости најављују многа десетљећа унапријед музичке тенденције високе сувремености.
Чак и читав овдашњи субжанр џеза: на моменте дјелује као да слушамо каквог претходника Кита Џерета, или неког од данашњих младих пијаниста који спајају народну мелодику са смјелим хармонијама. Све то потврђује нам по толики пут и до које мјере културни период прве Југославије који и даље лежи неоткривен. У том смислу, занимљив је и симболиком потресан мање познат дио Тајчевићева опуса: поред српске народне традиције, он има читаву серију високостилизираних радова с друге стране земље, из чисто хрватских крајева, дјела која кад се из ове постповијесне фабрициране идеолошке перспективе чују и промишљају, дјелују фрапантно и готово измишљене, као нека идеалистичка дихотомија двије најважније националне културе Александрове Југославије. Циклуси „Веселе попевке“, „Пјесме из Градишћа“ и, посебно, „Међимурске пјесме“, показују тонски и идејно у којем опсегу и којем културном и идејном, а не само музичком кругу су се кретали композиторови интереси.
Онда је дошла 1940. година. Марко Тајчевић сели се у Београд, на вријеме. Тамо ће преживјети и окупацију и прве тешке године касније, издигнути се опет ауторски и статусом, писати музику и даље, по својој пракси не много, нешто више од педесет дјела. Писаће за зборове (како друго од аутора што се напајао народним пјесмама), композиције за соло глас, чак и духовну музику у оно вријеме, литургије, као и прије рата. Бавит ће се много теоријом музике. И онда пуне 44 године касније, као свједок дугог периода епохалних промјена, у зениту нове југославенске културе отићи с овога свијета.
Његова дјела, клавирска највише, али и комаде за оркестре изводили су ансамбли у Сан Франциску и Амстердаму. И сам Артур Рубинштајн, уз Владимира Хоровица вјеројатно највећи пијанист двадесетог вијека, имао је на репертоару „Седам балканских игара“.
Данас, рекло би се да је мало остало од успомене на осјечког, загребачког и београдског композитора. У неколико рутинских енциклопедијских и лексикографских хрватских јединица, Тајчевић се наводи као „хрватски и српски складатељ“. Исправно. Али, гдје је он то присутан, стварно, институционално и самим музичким дјелом у чији је битан дио уписан најкорјенскији баштински, чисти хрватски тонски патримониј?
Притајен негдје на маргинама између познатијих имена, чинило се да ни у граду у којем је најдуље живио и гдје је умро, није много присутнији. Та велика „варош“ и земља знају изненадити, међутим. Тајчевићева трајна присутност показала се на најљепшој и најдирљивијој разини: бројне генерације музичара на спомен књиге „Основна теорија музике“ осмјехнут ће се с препознавањем и сентиментом – преко седамдесет година ученици нижих музичких школа у Србији формирали су се на Тајчевићевој књизи као главном уџбенику. У основним школама, на сатовима „музичког“ као тест слушања користи се често „Рустико“, други ставак из „Игара“, базиран на народној пјесми „Дивна, Дивна чарне очи има“, а коју пак у фолклорној верзији често изводе најмлађи чланови културно-умјетничких друштава.
У некој будућности, ближој или даљој, кад се страшни заборав једном надвлада и с ове стране, а наша култура буде довољно зрела да одговорно и с поносом без гордости поново уведе име човјека и његово дјело чије ће вриједност једном схватити, видим тамо како најбољи и најталентиранији из долазећих генерација изводе те Тајчевићеве мале, интригантне, тајновите и тако вјешто написане тонске цјелине. Видим их и чујем у Осијеку најприје, или пак у Бјеловару баш, рецимо. Можда ће требати још четрдесет година да то дође, исто колико од оног јула 1984. кад је један лични и већи стари свијет нестајао, а други се управо рађао. Ако треба проћи још толико година да би дошло, нека прође.
Али доћи ће.
Извор: П- Портал
