Пише: Драгана Николетић
Мало је интелектуалаца на простору бивше Југославије, ако уопште постоје, као што је Ђорђе Кадијевић, редитељ, сценариста, историчар уметности, ликовни критичар, универзитетски професор… Пуноћа Кадијевићевог духа огледа се у свакој његовој речи, брижно одабраној чак и кад се обраћа из болесничке постеље Ургентног центра, где се затекао због пнеумоније, победивши је као и многе друге невоље током деведесетједногодишњег живота.
Премда ниједан од 20 филмова „није режирао очекујући награде“, оне су стизале, док је његова ТВ серија Вук Караџић једина југословенска телевизијска творевина уврштена у ризницу светске културне баштине Унеска. Преседан је и признање Ралф Ричардсон са Фестивала играног и документарног филма Сент Ендрјуз у Шкотској, где је проглашен за најбољег глумца, а да је у биографском филму Офлаг XIIII-B био „само“ надахнуће сценаристи Михајлу Витезовићу и редитељу Ђорђу Милосављевићу Гери.
Рођен у Шибенику, од оца Србина и мајке Хрватице, Кадијевић се идентификује као Јужни Словен. Све друге одреднице за њега су ништавне, производ комплекса. Живећи у различитим друштвеним устројствима, ниједном није ишао низ длаку, оставивши јединствени траг у нашем културном наслеђу.
Део вашег филмског опуса, почев од остварења Поход, сврстава се у жанр црног таласа. Како је држава третирала редитеље из овог практично антирежимског покрета?
Кинематографија досад никад није била предмет темељитог културно-историјског разматрања. Има много отворених питања, па немате одговор ни на то шта је била прашка школа, рецимо. Још мање је јасно шта је био црни талас, настао од најбољих редитеља које ми имамо у својој историји. То су Душан Макавејев, Саша Петровић, Жика Павловић, Пуриша Ђорђевић, Желимир Жилник и други, међу које убрајају и моју маленкост. Нама су заправо досадили филмови тзв. партизанске продукције која је у свом идеолошком ентузијазму правила једну врло плитку, чак и неаутентичну презентацију величине наше револуције и наше победе. Ми смо, као млада генерација, ствари видели друкчије и усудили смо се да правимо филмове који су реалније гледали ствари и показивали диференцију између праве истине и онога што се чини у знаку усвајања идеолошких тенденција. Ти филмови су најављивали нови постанак грађанског слоја у новој Југославији, која је хтела да буде земља пролетерска, али истина је била да се већ шездесетих година формирала та нова грађанска класа. Ми смо се заинтересовали за феноменологију настанка те нове грађанске свести која није била импресионирана митраљезима Бате Живојиновића и Смокија Самарџића, већ заинтересована за истинске догађаје. Али, ово акцентирање слике реалности се није допало дежурним чуварима неприкосновене идеолошке доктрине и онда је почела критика наших филмова који су имали одреда интернационалне успехе, али и успехе у нашој земљи. Онда је почео атак на нас, прво политички, а потом и сасвим конкретан, оперативан.
Како је то изгледало?
Почела је нека ублажена, мека репресија према нама, али долазило је и до драстичнијих ситуација. Жилник је осуђен након што је снимио Ране радове према чувеном делу Карла Маркса, али са дозом ироније. Макавејев је отишао да се сналази по Европи, где је већ имао славу, а Саша Петровић у Француску одакле се није ни вратио, већ је тамо умро. Жика Павловић се извукао. Он је лично познавао Оскара Давича и онда је по његовом роману Песма снимио ТВ серију, која није спадала у његова најбоља дела, али је била довољно добра да му се прогледа кроз прсте и да му буде дозвољено да ради даље. Са мном се није грубо поступало, већ кратко и референцијално: ваш пројекат је добар, али је скуп и ми немамо средстава да га финансирамо. Све ми је било јасно, па сам рекао себи – нисте ми дали да снимам истините приче, па ћу снимати бајке.
И тако је настала Лептирица?
Јесте, као и читав циклус мојих филмова који су имали огроман публицитет, а нису вређали никакве идеолошке апологете. И тако сам опстао. Када се касније ситуација променила и мало попустила идеолошка надобудност, вратио сам се са телевизије биоскопском и међународном филму. Иначе, криза је била озбиљна, иако не брутална, већ у стилу тзв. меке диктатуре Јосипа Броза, за разлику од тврдог режима Чаушескуа, који је зато и завршио на познат начин. У стилу те мекоће, прошле су ипак разне вредности и у домену литературе, визуелне уметности итд.
Нешто касније, настала је концептуална уметност у СКЦ-у, која је такође преиспитивала, а не само аплаудирала. Како је она могла да прође?
Зато што се није мешала у идеолошке ствари и није била ни најмање политизирана. То је била симулација појаве постмодернизма, сасвим неуспела јер данас нико не зна шта је југословенска концептуална уметност. Ситуација је била таква да на њих режим није ни обраћао пажњу јер они нису дирали ни у шта што се тиче власти.
Па зар Марина Абрамовић није критиковала режим, или правила бар неке алузије запаливши се у исцртаној петокраки?
Не, не, сасвим обрнуто, она је тиме давала допринос апологетици петокраке, горећи у жару немилостиве историјске регулације наших судбина. Она сама је ћерка високог војног функционера и првоборца, а популарност је стекла у свету захваљујући кохезији међународне коалиције наклоњене концептуализму. Они су њу подигли на ниво светски познате трибине уметника.
Дакле, ви сматрате да домаћи концептуалисти нису имали унутрашњу потребу да критикују режим?
Мене, молим вас, немојте да питате са неверицом, јер знате сигурно да сам, осим што сам био филмски редитељ, био и универзитетски професор, и да и данас предајем историју културе на Факултету за националну безбедност, као и да сам 50 година био ликовни критичар НИН-а, па и у то време. Према томе, ја вам говорим врло компетентно. Реците шта вас даље интересује.
Чини се занимљивом тенденција ка поделама у нашем јавном мњењу, па је чак и ваша серија Вук Караџић изазвала расцеп између интелектуалаца који мисле да је он осиромашио српски језик, и других који сматрају да је био пресудан за описмењавање народа…
У таквим случајевима меша се разумност са ступидношћу. Да бисте компетентно судили о томе, потребна је темељна едукација. На шта би личило да је остао славеносрпски језик који звучи превише црквено, поповски, уз могућност коју је дао Вук да се говори и пише једноставним језиком, преузетим са „топлих уста народа“? Било би јадно да смо задржали још и то оптерећење малтене два језика. Серија о Вуку је једина врста кинематографског производа где можете ћути како звучи старословенски језик, настао у чудном културноисторијском метежу у ком смо се ми налазили вековима. И Вук је извршио дивовску борбу победом. Жалосно је и то што код нас има толико конзервативаца, и рећи ћу – ступидних а иначе цивилизованих људи који не могу да схвате колика је величина Вукове заслуге.
И још су такви заузели много јавног простора…
Ово је тежак тренутак за разговор на ту тему. Као што се Црна Гора повлачи од Његоша, тако се и ова Србија повлачи од Вука, и ја сам револтиран због тога. Они неће да репризирају ту моју серију на ТВ-у, која је добила Гран при Европе у Риму, док ће Бабу која се чешља и Радио Милеву репризирати још ко зна колико пута.
О чему се ту ради, да ли је то мера заглупљивања или..?
Не мислим да се ради о злоупотреби, јер би она подразумева интелигенцију. Ради се о регресији свести, о наглим променама и тумбањима у једној малој средини која није успела због 500 година турског ропства да се развија до нормалне грађанске структуре. Ми смо још увек у паланци. Наша култура је имала шансу. Да смо сачували Југославију, ми бисмо данас имали подигнуту општу културну панораму за добар степен вредности. Али ми смо, инстинктом који је карактеристичан за нас, с извесном културном суицидношћу, побили наше велике владаре, почев од цара Душана до Ђинђића. Убили смо Вожда, кнеза Михаила, све који су вредели. Тај турцизам, азијатизам, још увек се налази у атавистичким талозима наше неизрасле и неформиране духовне свести. Са рушењем Југославије, ми смо изгубили сваку шансу. Данас се налазимо у најжалоснијој ситуацији, што говорим као живи сведок свих система, од монархије, преко немачке окупације, Титове власти, до ређања разних креатура на политичкој позорници које данас владају. Све знам јер сам доктор историјских наука, не дилетант, и овако ћу говорити до краја. Црни талас је био синдром једне катастрофичности која се припремала, покушај отпора тада најдаровитијих младих људи. Знате какав интелектуалац је био Макавејев, или Саша Петровић, Жика Павловић… А ко је данас редитељ – бивши глумци, скоројевићи, људи који праве смејурије које називамо кинематографијом и серијском производњом РТС-а.
А када бисмо поредили ликовну сцену тада и сада, какав би могао да буде закључак?
Тада смо имали великане светског значаја, попут Петра Лубарде, једног од најбољих сликара 20. века, и многе друге високо репрезентативне ликовне ствараоце. Тренутно влада велика криза, и ако би вас неко питао ко је најбољи сликар у Србији, ви не бисте знали шта да кажете. Такво питање је депласирано јер више нема Југославије. Тада смо имали хетерогену културу која је имала све што има Европа, почев од антике, средњовековне, хришћанске, исламске уметности, до готике, романике, класицизма, романтизма, све смо имали. Србија то нема и ту нема поређења. Србија је данас једна територија, јер без Косова она чак више није ни Србија у семантичком значења речи. Деградација која је наступила последица је губљења јединог смисла који смо имали – стварање заједничке јужнословенске државе.
Да ли пропаст о којој говорите има везе и са културном политиком?
Културна политика данас код нас не постоји, док је у Титово време постојала. Данас сведочимо колективној деградацији културне свести која само формално егзистира. Ми заборављамо да бити мали значи бити смешан. Ми више нисмо конкуренција ни у чему, без свести смо о томе ко смо, шта смо и шта треба да будемо.
Постоји ли данас цензура у уметности?
Не у правом смислу речи. Права цензура се односи на идеолошку цензуру, а ми немамо идеологију. Безидеологираност је манир новог глобализма у који смо упали, постајући периферијска мрља која се губи из вида на географској карти културе Европе. Ми данас никог и не занимамо нарочито. То се види по начину како смо третирани. Ми смо једноставно сами себе појели и сада треба ту попару коју смо направили од сопствене земље и сопственог народа да исповратимо.
Има ли начина да се нешто поправи?
Не. Можда евентуално у некој релативно удаљеној будућности у којој би стасале генерације за које би Јасеновац, Сремски фронт били готово изван памћења и које би подмладиле реминисценцију на нашу културу. Тако ја у својим утопијским сновима привиђам могућност обнове јужнословенске духовне, етичке, моралне, па ако хоћете и политичке и територијалне целовитости. То би био излаз, а даље цепкање, даља мржња, даље колоне камиона који чекају да пређу из Србије у Хрватску – што је комедија јер то је иста земља истог народа – ничему не воде. А те колоне ћете још дуго гледати. Срамота невиђена.
Да ли се ми сада стидимо тога шта смо заправо?
Сигурно. Југославија се данас тако ретко помиње из затуцане, атавистичке мржње која се родила у душама оних који су више желели да буду окружени територијом тобожњих сопствених народа. Замислите ступидност те мере да Хрвате зовете народом који није исто што и српски? Па знате ли колико је држава ујединио Бизмарк у Немачкој или Гарибалди у Италији? Ми нисмо имали рецепцију једне такве поруке, нисмо схватили шта хоће да кажу ти људи који нас позивају на јединство. Не, јача је била она племенска, паорска, паланачка свест, мисао „свој на своме“.
Шта то значи? Па ко ти каже да ниси на своме? Не, он хоће да је Хрватска – Хрватска, а Србија – Србија, са исцртаном границом дебелом оловком. То је његова срећа, његов идентитет. А то је катастрофа. Ми живимо на рушевинама сопствене историјске судбине, сопствене генезе харања најцрњих демона који су током нове ере пустошили нашим просторима јер се налазимо на споју Истока и Запада. И уместо да то буде схваћено као наша привилегија и наша шанса, ми смо допустили да нас баш то уништи, да онда не будемо ни Исток ни Запад, нико и ништа.
Говорећи о националним оквирима, шта представља Српска академија наука и уметности?
Ми немамо истински интегрисану националну свест и не знамо шта значи та институција и кога представља. Реално она ништа и не значи, а требало би. Ми не знамо ни шта значи бити интелектуалац, него влада глупо мишљење да је свако ко је завршио факултет интелектуалац, а није. То је човек који се на сваки начин издигао до високо развијене људске индивидуалности. То ми никако да схватимо у збрци категоризација које су деловале тако функционално деструктивно. Данас мало ко зна ишта о било чему, ништа нико и не пита. Наш главни проблем је сабрати дух најбољих људи које имамо и дозволити им да делају у правцу рехабилитације наше исконске, аутентичне врсте идентитета, па тек онда причати о некаквој политици, неким Академијама.
Утиче ли на деструкцију идентитета и новац, који у буџетском издвајању за културу износи мање од један одсто?
Наравно да утиче, али то што се мало брине о култури није само наша кривица. Ситуација је синхрона с процесом глобализације који је захватио свет, а пореклом је са Запада за који не постоји никаква вредност осим евра и долара. Ако је то заменило Бога, онда знате на чему смо. Данас је све прозаично, и најбоље пролази онај ко има више глобалистичке глади за новцем. И то је цивилизацијски проблем, цео свет се налази у сличном процесу. Ентропија је сувише узела маха и зато што иде капитализму наруку, као и зато што људи све мање знају. Капитализам је уосталом гори од ропства, јер је један роб знао да је роб, и чак могао да буде ослобођен, а ми смо већи робови, а не знамо то па и немамо потребу за слободом. Ми се налазимо у ескалацији робовласништва. Све револуције биле су покушаји да се искобељамо из те проклетиње, из неминовности која произлази из Другог закона термодинамике која говори да све структуре у природи имају еминентну тенденцију за самоуништењем, и иду у супротном правцу од оног који је пројектовао Хегел, сматрајући да ће завладати апсолути дух. Мудрост великих умова остаје без дистрибуције на начин да утиче на свест већине. Испада да свет иде стазом коју су утабали медиокритети, иако су само необични и велики људи, само побуђени духови заслужни за то што још увек постојимо.
Шта то онда говори о демократији?
Немојте помињати демократију, њу су Грци измислили и одбацили је као неуспео покушај конституције људске заједнице. То је анахрони појам који улази у антологију сећања. Демократија је постојала једно веома кратко време током Октобарске револуције када је Лувр постао музеј за људе, а не само за цареве. Демократија је прегажена за 90 дана јер се већини више свиђа овакав свет у ком се боље сналазе.
У каквом систему ми онда живимо?
Питање је да ли уопште живимо. Ако ви ово зовете животом, завидим вам на оптимизму.
Извор: Радар
