Пише: Ђорђе Бајић
Испоставило се да је туђин из Осмог путника неуништив. Мало, мало па ускрсне. Од првог филма из 1979. прошло је четири и по деценије, а од тада до данас снимљено је укупно девет филмова у којима се појављује фамозни ксеноморф, а у припреми је и телевизијска серија Туђин: Земља чија се премијера очекује 2025. године. Прва два филма, изворни, у режији Ридлија Скота, и први наставак из 1986, који потписује Џејмс Камерон, сматрају се не само класицима жанра, већ и ремек-делима седме уметности. Осми путник и Осми путник 2 остварења су која се и дан-данас држе подједнако добро као и на дан премијере, време их није окрњило.
Након ових врхунаца, серијал је запао у кризу. Дејвид Финчер је, суочавајући се са мноштвом проблема, режирао трећи део 1992. године, да би пет година касније Жан-Пјер Жене снимио филм Осми путник: Ускрснуће – ови наставци по квалитету не успевају да се приближе оном што су понудили Скот и Камерон мада није спорно да имају и својих адута, чак би се могло тврдити да су са протоком времена добили на значају. У оба глуми изванредна Сигорни Вивер, која је блистала и у прва два филма као неустрашива Хелен Рипли, а ауторе треба похвалити и што су публици понудили нешто ново – нису се задовољили пуким копирањем изворника, већ су инсистирали на надоградњи и варијацији.
Серијал је дотакао дно са два филма у којима су се туђини сукобили са предаторима (2004, 2007), да би се Ридли Скот вратио серијалу и режирао Прометеја (2012) и Ковенант (2017), високобуџетне преднаставке изворног филма који су поделили поклонике серијала. Скот је требало да режира још један филм у низу, што је пореметила недовољно добра зарада Ковенанта, а отказан је и филм који је требало да режира Нил Бломкамп. Сада је прилику да заплеше са туђином добио Федерико Феде Алварез, уругвајски редитељ на сталном раду у Холивуду.
Алварез је постао препознатљив захваљујући својим претходним режијама, хорор римејку Зла смрт (2013) и трилеру Не диши (2016). Оба ова филма су била финансијски успешна и хваљена, у међувремену су добила и наставке (које није режирао Алварез), што је перспективном редитељу прокрчило пут у “вишу лигу”. Алварез је 2018. режирао акциони трилер Оно што нас не убије (познат и под насловом Девојка у пауковој мрежи), адаптацију наставка трилогије Миленијум, филм који није био онолико добро примљен колико се очекивало, али који ипак није Алварезу “ставио грану на пут”, већ га је само успорио.
(Стивен Спилберг) Е. Т. – 10 занимљивих чињеница о омиљеном филмском ванземаљцу
Сада, шест година касније, у биоскопима је четврта Алварезова дугометражна режија. Прича Ромула прати групу младих свемирских колонизатора који се, док претражују напуштену свемирску станицу, “суочавају са најстрашнијим обликом живота у универзуму”. Радња је смештена у 2142. годину, две деценије након догађаја описаних у изворном Осмом путнику, и заплет се управо и надовезује на тај филм. По концепту, и ако се изузме првих двадесетак минута у којима се приказује тежак живот у рударској колонији, Ромул копира изворник у свим кључним аспектима: на мети ксеноморфа је петоро људи и један андроид, поставка је камерна и сведена, чак и превише сведена… Алварез, који је са Родом Сајагесом написао сценарио, надахњује се сценаријем Дена О’Бенона мада су и те како приметни и други утицаји. Ромул копира Коначни хоризонт (1997) Пола В. С. Андерсона, па и данас заборавјен Б филм Створење (1985) Вилијама Мелоуна, док крај “позајмљује” од Женеовог Ускрснућа.
Осми путник: Ромул добро изгледа, новца и умећа је било да се направи визуелно атрактиван биоскопски филм, с тим што Алварез овде не нуди много више од два сата омажа, посвете, пастиша… Како радња одмиче, све је очигледније да Ромул нема да понуди ништа оригинално, да је у питању још један суштински беспотребан наставак. Феде Алварез је, није спорно, велики поклоник серијала Осми путник, трудио се да понуди што квалитетнији филм, да не разочара, али је евидентно да он није редитељ у рангу Скота и Камерона, па ни Финчера и Женеа. То једноставно није та класа.
Кејли Спејни, посетиоцима биоскопа позната по свежим насловима Присила Софије Кополе и Грађански рат Алекса Гарланда, убедљиво је најбоља глумица у подели, види се да јој се смеши звездана будућност. Изабела Мерсед и Дејвид Џонсон нису лоши, види се њихов глумачки потенцијал, мада их спутава начин на који су написане улоге, док су Арчи Рено, Спајк Ферм и Ејлин Ву крајње бледи и незанимљиви, сведени на “месо за ксеноморфа”. Млади глумци су ту да, претпостављам, привуку младу публику, а ту су и “мамци” за посвећенике који већ деценијама прате серијал. Алварез је “васкрсао” једног од глумаца из изворног Осмог путника и дао му “улогу” у свом филму, с тим да је то било потпуно непотребно, а и реализовано је на крајње проблематичан и неуверљив начин.
Уз неке паметније потезе и прекрајања, могао је ово бити знатно бољи филм. Али његова деривативност и потреба да се “закачи” за славне узоре толико је велика да убија сваку могућност да добијемо нешто што је бар делимично оригинално. Алварез је посвећен имитатор, он предано и непосредно подражава и омажира. Има приметне љубави и труда у том његовом настојању, с тим да то није стварање – то је подражавање. Уосталом, не треба сметнути с ума једну велику истину: најбоља копија је и даље само копија. Осми путник: Ромул је лишен ризика и оригиналности, и то овај филм убија, подједнако немилосредно као што ксеноморф и компанија тамане Алварезове младе јунаке.
Извор: ВРЕМЕ