Пише: Сара Николић
Мада гласање на локалном нивоу не може да се пројектује на ниво републике, локални избори у Мионици, Неготину и Сечњу намећу пар закључака и питања. Јасно је да ће се, када год дође до општих избора, власт користити свим расположивим ресурсима, а још једном је потврђен и тренд јачања опозиционих опција предвођених студентским покретом. С друге стране исте те медаље, евидентно је слабљење „традиционалих“ странака које су одлучиле да наступе самостално. Будући да је извесно да би парламентарни избори, имајући у виду кључне актере на политичкој сцени, донели својеврсну референдумску атмосферу намеће се питање где то оставља традиционалне опозиционе партије.
Студенти су чврсти у ставу да неће бити заједничког наступа са опозицијом на изборима. У више наврата су опозицију позивали и да се суздржи од учешћа на будућим изборима, подржи листу коју су они саставили и стави им се на располагање. Овиме су опозиционе странке стављене у незахвалну позицију. Подршка студентској листи без учешћа на изборима значила би њихов нестанак са политичке сцене на (не)одређено време. Исти, међутим, ризик са собом донео би и самостални излазак, стога се као опција намеће удруживање. Постоје тумачења да би им укрупњавање обезбедило прелазак цензуса, али је такво решење неизвесно за фрагментисану и углавном договорима несклону опозицију.
Слободан Самарџић: Да ли је пораз српске опозиције морао да буде тоталан?
Нема, притом, ни јединства у ставу око подршке студентској листи и изласку на изборе. Тешко је рећи и како би изгледала сарадња на републичком нивоу, где за сада изостаје међусобна комуникација у односу на локал, где је опозиција углавном деловала уз подршку студената без својих страначких обележја и остваривала добре резултате. У Мионици је, додуше, Странка слободе и правде (ССП) изашла самостално, освојивши свега 1,4 одсто гласова, иако се ради о једној од највећих опозиционих странака. Познаваоци прилика тумаче да такви резултати могу да значе да у ситуацији високе поларизације „трећи кандидати“ не пролазе добро.
На који начин би онда „традиционална“ опозиција могла да преживи овај политички талас?
„Неће бити простора за трећу страну“
Политиколог Огњен Гогић каже за НИН да је опозиција „доведена у ситуацију да направи грешку шта год да уради“. Остављена им је опција да бланко подрже студенте, уступе им своју инфраструктуру и себе укину, додаје Гогић, или да изађу на изборе, прођу неславно и заврше каријеру.
„Самим тим је то избор без избора. Мислим да иза става студената да не желе да сарађују са опозиционим партијама стоји увид у расположења бирачког тела, односно процена да постоји врста антипартијског популизма која пролази. Да су политичке странке генерално омражене, те се подилажењем том сентименту стичу одређени поени. То је прагматична ствар с њихове стране и у пракси се показало, у мери у којој је то могуће на овим локалним изборима, да стављање страначких обележја по страни пролази“, наводи он.
Креирана је и референдумска атмосфера, каже он, која се очекује и на изборима. Самим тим, додаје Гогић, неће бити простора за „трећу страну“.
„Студентски покрет је у овом тренутку у опозиционој јавности препознат као опција која највише може да угрози власт и генерално има већу подршку грађана. Иако тешко можемо да анализирамо нешто што је сувише далеко, сматрам да је одбацивање опозиције предизборна тактика и да ништа не гарантује потпуни изостанак сарадње на крају. Студенти ипак немају искуства опозиционих странака, као ни своја места у изборним телима која су им потребна, а има и пуно фактора који могу да их наведу на сарадњу“, наводи он.
Кавчић на митровичком шеталишту: „Морамо променити Србију да би и овде било боље“
Гогић, међутим, наглашава да би евентуални договор могао да зависи управо од укрупњавања опозиције.
„Студенти се позивају на координацију и договор, али нема никаквог интерног договора унутар опозиције. Да сада постоји јединствен опозициони фронт, онда би и тај позив студентима звучао другачије. У овом тренутку их има превише и разилазе у ставовима, почев од, примера ради, бојкота парламента. Тиме и сваки позив на сарадњу губи на тежини“, предочава саговорник НИН-а.
Закључује да ће, уколико не буде радила у правцу укрупњавања унутар себе, а затим и на координацији и сарадњи са студентима, опозиција на изборима доживети судбину Српског покрета обнове (СПО) 2000. године.
Из Демократске странке (ДС) је, иначе, недавно након изјаве председника Извршног одбора СНС и министра Дарка Глишића да је студентска листа „угасила опозиционе странке“ и да ће их „брисати као гумицом“, саопштено да такав коментар открива оно што власт највише покушава да сакрије, а то је „да је студентски покрет снага за коју корумпирани систем нема решење“.
„Не дозволите да СНС одређује ко је прошлост, а ко будућност. Време је за одговоран и фокусиран приступ. Опозиција која подржава студентску листу, у већ створеној референдумској атмосфери која је погубна за Вучића, може сигурно да развласти мафијашки режим. Грађани Србије не желе још једно расипање гласова. Не желе сујету. Не желе експерименте“, навела је ДС која је досад била најгласнија у подршци студентском покрету међу опозиционим странкама.
„Лекција коју смо научили још 2000. године „
Упитан шта нам говоре бројке по којима су студентске листе на локалним изборима прошле добро, за разлику од странака „традиционалне“ опозиције, тамо где су изашле, научни сарадник на Институту за филозофију и друштвену теорију Дејан Бурсаћ је за НИН раније изјавио да у ситуацији јасне поделе на режим и антирежимске снаге које воде студенти, „не можете да очекујете много успеха ако глумите алтернативу и једнима и другима“.
„И то је она лекција коју смо ја мислим научили још из 2000. године у изборима између Милошевића и Коштунице, када су кандидати респектабилних странака, великих странака, тада Српског покрета одбране и Радикала, односни Војислав Михаиловић и Томислав Николић, освојили неких девет посто заједно“, наводи Бурсаћ.
То је, закључио је Бурсаћ, показатељ да препознате поларизацију и сврстате се у истој. Говорећи о питању сарадње студената и опозиције и потенцијалног уједињења, политиколог Бобан Стојановић је за портал „Машину“ оценио да у реалном животу не види да ту постоје некакви проблеми и да људе то заиста занима.
„Студенти су више него јасно рекли да они праве своју студентску листу и да не долази у обзир да било који други политички субјекат буде на њој. Једноставно није тема и није опција. Само је питање шта ће ти други, да кажемо традиционални политички актери, на тим изборима да раде“, навео је Стојановић.
Опозиција, додао је, има само једно кључно питање – на колико листа ће изаћи на изборе. Без обзира на њихов наступ, студенти ће, према свим истраживањима, остати најснажнији актер после СНС-а, казао је Стојановић и додао да опозиција не може битно да утиче на резултат студентске листе. Оцењује да је разлог томе механизам расподеле „бачених гласова“ испод цензуса, од чега је раније профитирао СНС, а сада би могли студенти – јер имају стабилно највише гласова после власти. Зато опозиција, закључује Стојановић, треба пре свега да размишља о томе како да се укрупни и пређе цензус, да би остала политички релевантна.
Извор: НИН
