Пише: Скот Ентони
Када је дебитантски целовечерњи играни филм Жан-Лика Годара До последњег даха експлодирао на биоскопским платнима 1960. године, био је нашироко хваљен као инстант класик. Међутим, његова режисерска каријера није почела са тим филмом, него пет година раније са Операцијом „Бетон“, изванредним документарцем чији настанак прати још јеткија закулисна прича.
Те 1953. године, када је Годара његова мајка Одил послала да ради као физикалац на изградњи бране Grande Dihence у швајцарском кантону Вале, било је то очајничко хватање за сламку њеног тада 22-годишњег сина клептомана.
Годар се био вратио у Швајцарску да би избегао регрутацију за рат у Индокини, али се убрзо опет нашао у невољама. „Пролазио је кроз онај дуги период рецидива адолесцентског лошег понашања на који је његова породица жмурила, али је због њега на крају доспео у затвор у Швајцарској“, каже професорка Жинет Винсендо, коуредница Француског новог таласа.
Његов отац, неодлучан око тога да ли би сина требало казнити или лечити, сместио га је на психијатријску клинику. Захваљујући интервенцији његове мајке, био је пуштен да би радио у нечему налик војном кампу у забаченом кутку на југозападу Швајцарске, на нечему што ће постати највиша брана у Европи.
Потенцијал за документарни филм о том градитељском подухвату епских размера се Годару искристалисала чим је почео да одрађује казнене смене. Нашироко рекламиран пример Хуверове бране, чија изградња је допринела извлачењу САД-а из Велике депресије, подстакао је талас сличних монументалних пројеката у послератној Европи. Годар ће у филму Операција „Бетон“ (као и у толиким својим каснијим делима) у америчку причу умешати европске зачине.
Након године дана у “чистилишту”, Годар је повукао породичне везе не би ли се докопао канцеларијског посла, позајмио је камеру и привукао је пажњу менаџмента. Намера му је била да сними спектакуларни промотивни филм који би могао да буде и продат телевизији. Годар, запао у немилост, коначно је зграбио прилику. Све што вам је потребно да бисте снимили филм су глечер и највећа гравитациона брана на свету.
Операција „Бетон“ на први поглед припада жанру пригодног индустријског филма, филма који настоји да споји технолошке амбиције са естетским циљевима. „Документовање великих градитељских или инжењерских подухвата чест је поджанр у оквиру индустријског филма. Иако се снимањем оваквих филмова најчешће баве веома талентовани специјалисти, ово поље пружило је простора и за усавршавање синеаста као што су Роберт Алтман, Линдзи Андерсон, па чак и Кристофер Нолан“, каже Патрик Расел, виши кустос одељења нефикције у Британском филмском институту.
Услови су били екстремно тешки. На филм је пренето то како је градња морала да буде изведена у трци са временом; већи део године било је сувише хладно да би бетон очврснуо како треба. Захтевни градитељски послови морали су да буду нагурани у кратке летње месеце. Овај дуги процес одразио се и на необичност самог пројекта: Операција “Бетон” је завршена и пуштена у оптицај шест година пре него што је брана коначно завршена 1961.
Операција “Бетон” је и филм који је могао да буде снимљен само у првим годинама средине 20. века. Њен узбудљив амбијент припада свету Unité d’Habitation коју је пројектовао Ле Корбизје, још једна велика француско-швајцарска личност. Било је то време када је бетон још био повезиван са његовим „добрим својствима“, када је подржаван као материјал за остваривање визионарских циљева у архитектури. Дошло је и до упадљиве промене тона између Операције „Бетон“ и онога како је Годар приказао суморна предграђа Париза у Две, три ствари које знам о њој (1967), 12 година касније. Операција „Бетон“ припада времену које је претходило појави „бетонских џунгли“.
Визуелно се филм ослања на својеврсне пропагандне филмове какве је Годар гледао као младић у артхаус биоскопима у Лозани: дела Ајзенштајна, Турина, Дзиге Вертова. Уместо задавања чињеничног оквира на почетку, у Годаровом филму је експозиција гурнута на средину, па окружена снажним и повремено скоро па делиричним низањем слика и метафора. Предност поетичности наспрам објективности дата је без имало аверзије.
„Већ у овом филму можемо да видимо нешто од онога по чему се Годар издвајао. Он проналази механизацију у покрету, људе који изводе смеле потезе, покреће камеру да би нагласио промене у кадру и да би убризгао динамичност у иначе монотоне делове посла“, каже професор Брајан Џејкобсон, стручњак за француски индустријски филм и аутор књиге Филм црпљења.
Са ове временске дистанце се могу приметити замеци Годаровог зрелог стила. Поред скоковитих резова, контрапункталног звука и учесника који личе на претече Жан-Пола Белмонда, чини се као да Годар замишља да градилиште функционише попут неког огромног филмског сета. А самосвест и завист према Совјетима ублажени су нарацијом Годаровим карактеристичним гласом, разоружавајуће искреним пеаном самој градњи бране. Има ту и трагова извесног промишљања; попут писца дневника, Годар је забележио различите улоге које је имао у изградњи бране, од физичког радника до телефонског оператера. Можда је ту било и неке врсте искупљења.
Непосредни психолошки контекст који је утицао на настанак филма још је важнији. Одил је погинула маја 1954. у несрећи на скутеру. Када је телефонски позив преношен браном, Годар је наводно радио као оператер на телефону. Годару, отуђеном од породице, било је забрањено да присуствује сахрани под оптужбом да је у прошлости крао од пријатеља, рођака и некадашњих послодаваца. Оквирну причу за Операцију „Бетон“ написао је са Жан-Пјером Лаубшером, љубавником своје мајке много млађим од ње, а потом је радио ноћу и викендима након Одилине смрти да би завршио филм до краја 1954. године.
Са новцем којим је плаћен за овај прековремени рад Годар је могао да да отказ, врати се у Женеву и почне да ради на новом краткометражном филму: Кокета, заснованом на Мопасановој приповеци. Иако никада није формално снимио други документарац, његова каснија дела често су се јако ослањала на традицију фотожурнализма, ангажовао је „праве људе“ као глумце и слободно је користио вести из медија као грађу за своја сценарија.
Снимајући филм о изградњи бране, Годар је повукао црту у животу и каријери. Из изгнанства у планинама, вратио се у град као независни синеаста. Идеја о опоравку на свежем швајцарском ваздуху је стара, али је Годар у Валеу заиста дошао до даха.
Извор: The Guardian
Превод: Матија Јовандић/Глиф
