Пише: Елис Бекташ
Има у Зеници Српска махала и то је један стрм и кратак сокак који води од Талића брда доље према Кочеви односно према пијаци а ја се сјећам како су се у онај вакат кад у Зеници није било баш пуно аутомобила ситна дјеца зими спуштала низ ту махалу на санкама и викала чууувааај, али нису она то викала да упозоре случајне пролазнике већ себи, јер ако не почну кочити у вакат могу лако завршити у кориту Кочеве па се у њему испретуцати и изгребати и још санке поломити.
Годинама послије онај је Чиш што је возио троколицу на пијаци дотјерао некакву робу муштерији на врх Српске махале али је није закочио па док су истоварали робу она крену сама од себе низбрдо махнито убрзавајући а Чиш је трчао за њом и викао чууувааај али сасвим беспотребно јер је троколица тако тандркала да се то чуло све до Чаршијске џамије те су се пролазници склањали у страну да их помахнитало возило не прегази а тај Чишов повик чууувааај није нажалост могао зауставити троколицу да се не стрмекне у Кочеву одакле су је послије чак четворица морали вадити а онда су отишли у кафану да прославе успјешно изведен подухват спашавања.
И ја сам небројено пута ишао том Српском махалом јер ми је туда био наjбржи пут до школе и натраг али никада нисам викао чууувааај све до једне топле љетне вечери оне прве послијератне године кад сам са ахбабом кренуо у кафану па кад смо били наврх Српске махале ја викнух чууувааај а ахбаб се збуни па ме упита коме то вичем и од чега се треба чувати јер ништа није јурило низбрдо онако као санке са ситном дјецом на себи или као Чишова троколица а ја му објасних да ми се управо с грбаче откинуо идентитет што сам га чувао и стао јурцати низбрдо и то без кочница па зато вичем чууувааај ако неко случајно наиђе одоздо да га не сатаре јер јебемлига није безазлено кад те у пуној брзини опуца нечији идентитет.
Па хајмо потрчат за њим, предложи ахбаб, да не упадне у Кочеву јер ко ће га по овом мраку извлачити отамо. Хоћу курац трчат, одвратих, то свакако није био мој идентитет нити сам га себи чувао већ онај што су нам га задужили у рату. Па зар га онда не мораш и раздужити уредно, упита ахбаб. А болан не био не раздужује се потрошни материјал, казах, а неће ми га нико ни на смотри прегледати јер ја нисам голобради регрут већ човјек, друг и старјешина.
У тај час стигосмо до мостића преко Кочеве па ме ахбаб упита показујући прстом на некакву изобличену конструкцију доље у кориту – јел оно твој идентитет? Јест, одговорих, али неће ту дуго остати јер ће га већ раним јутром разнијети они што скупљају секундарне сировине па их продају на отпаду. А шта ћеш ти сад без идентитета, забринуто ме упита ахбаб. Одакле ти то да сам без идентитета, одвратих питањем, не би ми болан не био дотекле све тезге на овој пијаци кад бих га ево сад одлучио продавати и још ми се стално залихе увећавају јер нигдје као у случају идентитета не важи она изрека баци низ воду наћеш уз воду.
Добро је онда, одахну ахбаб, био сам се препао да немаш свог идентитета те да ћеш због тога и слободу изгубити и понижење дочекати. Одакле ти тако будаласта мисао дође на памет, упитах га, и да ли ти ја морам личним примјером доказати да и инсан са идентитетом може себе довести до губитка слободе и самога себе изложити понижењу онако као што ћу ја учинити у једној од предстојећих година што их сад погрешно зовемо послијератним умјесто међуратним.
Откуд знаш да су међуратне, упита ахбаб. Откуд ти знаш да нису, узвратих му питањем. Па и не знам, каза ахбаб помирљиво, него де ми још једно рекни јер ме занима шта је тај твој идентитет. Ако ти то кажем мораћу те убити, одговорих, не зато што га чувам као некакву голему тајну већ зато што та твоја памет и та твоја доброта не би могле поднијети сазнање да на дуњалуку постоји толико слободе и толико понижења те би ти од тога мозак прегорио а боље ти је лежат у кабуру као човјек па макар и мртав него лежати у постељи са идентитетом фикуса.
У тај час и у тако угодном еглену стигосмо до позоришне кафане у којој сте вазда могли затећи најтужнију чељад на дуњалуку и то је она чељад која живи од манипулације идентитетом а нису пребогати политичари већ су глумачка сиротиња.
