Тако убједљиво, тако јасно. То не може да одглуми неко ко дубоко не разумије философију људских односа и политике. Олдман ме је ”купио” за сва времена овом ролом… Проток сцена. Експлозије у свемиру. Експлозије у атомима. Низ прасака у глави. Све то прати мелодија саткана од периода заглушујуће буке и интервала заглушујуће тишине
Ма страшан филм! Гледао сам га двије ноћи за редом. Да, у биоскопу, палио кола, плаћао паркинг, чекао ред за карте и кокице. Први пут да га видим, а други пут да на миру и са уживањем одгледам оно што ме одушевило. А одушевило ме – готово све. Глумци – не зна се који је бољи од кога. И то не неки тек откривени таленти, него прави избор великих звијезда. Прича, односно радња самог филма, боље рећи – проток сцена, плијени пажњу. А прича у смислу тема, сплет универзалних људских дилема, приказан осјећајно и блиско. Елем, ко ми нешто каже лоше о Холивуду, преко овог филма ћу му доказати да појме нема. Јер, ово је право умјетничко дјело, за максималним стваралачким патосом умјетника, и покренутом ланчаном реакцијом најдубљих емоција.
Килијан Марфи никог не оставља равнодушним. Мени је до прексиноћ био изузетно антипатичан и појавом и наступом. Али сад ме придобио начином на који је пред нас извео хаотичног и надахнутог генијалца, посвећеника у своју идеју, потпуно неспремног за лажи и подметања овога свијета. Још једна антипатична фаца преда мном се препородила. Мет Дејмон.
Генијално исцртан амбициозни, једносмјерни а опет часни официр. Па онда Р.Д. Џуниор !! Лако је глумити негативца који слама срца, неког храброг бандита, или згодног отмичара, али ајде мајчин сине одглуми праву моралну сплачину, ако си глумац прави. И да не набрајам. Трајало би дуго док бих дошао до ”звијезде вечери”: Гери Олдман у улози Харија Трумана предсједника САД. Мислим, непревазиђено. Поготово што га знамо од ликова из далеког свемира ”Пети елемент”, преко Дракуле и Ли Освалда, до психића ликвидатора у ”Професионалцу”. И послије свега тога да се ”претвори” у затупастог моћника, без емоција и видика који не иде даље од сопственог носа, и који са научним генијем разговара као са својим портиром.
Тако убједљиво, тако јасно. То не може да одглуми неко ко дубоко не разумије философију људских односа и политике. Олдман ме је ”купио” за сва времена овом ролом… Проток сцена. Експлозије у свемиру. Експлозије у атомима. Низ прасака у глави. Све то прати мелодија саткана од периода заглушујуће буке и интервала заглушујуће тишине.
Пустињска досада и исцрпљивост канцеларија, судница и кабинета, наспрам бајковитих и животних предјела пустиње. Унутрашња рефлексија, непоновљива еротика, карактерни дијалози… и та страшна, црна, нијема, демонска бомба. Бомба коју на врх торња пење исто тако тамна музика, која као да долази из самог пакла. Прича. Безброј прича. Од оног људског повјерења, пријатељства, љубавног заноса и издаје… преко генијалног одсуства са земље и архимедовске преданости ”својим круговима”… до окрутне игре моћника који не знају за други начин опхођења према ствараоцима, до смишљене употребе и крајње злоупотребе њиховог рада.
И на крају, филм као визуелна умјетност, не може бити велики без великих сцена. Оних које се памте, а које морају бити истовремено и монументалне и ”лаке” за гледање, памћење… Једна од таквих је и она у којој Анштајну лети шешир са главе, док крај језера прича са Опенхамјером. Рекло би се призор на самом рубу епизоде и неког битног значења, али то је амблем, заштитни знак овог умјетничког дјела. Два пустињака, два подвижника науке, сами наспрам природе, моћни да својим проналсцима покрену цио једна нови свијет, нову цивилизацију… а немоћни да исконтролишу један дашак вјетра, а камоли ланац посљедица који ће се покренути када један генијални изум, из руку занесењака пређе у руке умишљеног моћника.
Оливер Јанковић
