Најстарији познати случај слабе државе која је прогласила неутралност и покушала да је сачува усред ширег рата завршава се трагично. “Мелијански дијалог”, како га Тукидид приповеда у својој Историји Пелопонеског рата, обавезно је штиво за све студенте светских послова. Од уништења Мелоса до нашег времена, атинска тврдња да закон природе налаже да је јака владавина над слабима била константа међународних односа свуда.
Ова изрека, колико год суморна, важи у трећој деценији 21. века, без обзира на америчку реторику о “међународном поретку заснованом на правилима”, “нашим заједничким вредностима”…
Судбина Мелоса 416. п.н.е., или Белгије 1914. године, указује на то да способност државе да одржи неутралност зависи од њене способности да се одбрани од предатора или да освајање учини изузетно скупим. У хобсовском свету, другим речима, неутрална нација мора бити способна и вољна да одврати сваког могућег агресора тако што ће вероватна цена инвазије изгледати превисока.
Историја
Велике и мале државе већ пет векова теже неутралности као разборитој стратегији за очување своје независности и избегавање свађа других народа. То је било посебно у моди током “златног доба неутралности” (1815-1914), када су европски ратови били ограниченог обима и ослобођени моралистичког брбљања о “праведним” и “неправедним” ратовима. Међутим, након 1918. Вудро Вилсон и други љубитељи Лиге народа осудили су неутралност по себи као “неморалну”.
Они су позицију Швајцарске издвојили као себичну, јер је њена неутралност наводно била неспојива са њиховим замишљеним моделом колективне безбедности.
Швајцарска Хелветска конфедерација састоји се од 26 суверених кантона који добровољно делегирају неке од својих прерогатива – у спољним пословима, одбрани, царини и валути – на слабу федералну извршну власт. “Вечна неутралност” земље и њена обавеза да брани такав статус кодификовани су на Бечком конгресу 1815.
Швајцарска се опире моделу европских интеграција који диктира из Брисела. Овакав начин размишљања понекад изазива изливе злобе бриселске машине, посебно откако је Швајцарско савезно веће прекинуло преговоре о “Оквирном споразуму” са ЕУ 2021. године. Застрашивање не функционише. Запис од преко седам векова швајцарске историје може објаснити зашто то не би функционисало; али олигарси у Бриселу не познају историју.
Отпорност земље била је посебно очигледна између 1939-1945. Трајни мит о Другом светском рату је да Немачка није прекршила неутралност Швајцарске, првенствено зато што је Рајх имао користи од финансијских трансакција и трговинских споразума који су били могући због његовог неутралног статуса. План Вермахта за инвазију на Швајцарску Операција “Таненбаум”, припремљен у јесен 1940. године, указује на другачије. Међутим, постојао је проблем. Према немачким војним планерима освајање Швајцарске и њена каснија окупација захтевало би до 500.000 војника. Тако огромни ресурси били су несразмерни могућим користима у време када је Немачка била у рату са Великом Британијом и спремала се да нападне СССР.
Заклетва
Међутим од највеће је важности да Швајцарска заузима подручје у самом срцу континента, дуж главних транспортних коридора север-југ и исток-запад. Настао је у зони додира и сукоба између три велика језичка и културна региона, на раседима вековних тензија између великих европских сила и у близини главних ратишта у њиховој историји.
Од свог почетка Конфедерација је била лабав кондоминијум, а кантони су љубоморно чували своју аутономију. Зарад одбране стратешки важних заједничких поседа они су ипак збијали редове када је то било потребно. Ово се посебно односило на контролу над кључним пролазом Сент Готарда. Одреднице простора и моћи одувек су дефинисале односе Швајцарске са остатком Европе и условиле настанак острвске стратешке културе.
Отпоран је на друштвено и културно експериментисање и наглашено одбацује сваки наднационални извор правног и политичког ауторитета. Укорењен је у миту о оснивању швајцарске нације, “Заклетви” на ливади Рутли из августа 1291. Био је то пакт за самоодбрану три “шумска кантона” (Ури, Швиц и Унтервалден) од самовоља страног племства. Митска фигура Вилијама Тела представља најкомплетнији симбол оснивања Швајцарске. Дух жестоке независности који Тел симболизује одлучно одбацује легитимитет свих страних судија. Одбијање данашњих Швајцараца да се подвргну Европском суду правде, а камоли да се придруже ЕУ, подсећа на Тела.
Однос са бриселом
Алпски планински масив као трајна физичка одредница, интереси великих сила као политичка варијабла, уз снажну традицију локалне демократије, кантоналне слободе и слабу федералну власт, учинили су Швајцарску острвом у срцу Европе са јединством културне и политичке особености. Истини за вољу, упркос притиску неких од својих партнера да се придруже редовима “колективног Запада” због Украјине, Швајцарска се држи свог оружја. Берн је направио неке уступке придруживши се економским санкцијама против Русије, али свеукупна неутралност остаје света.
Неке чланице НАТО-а, посебно Немачка, изразиле су незадовољство јер неутралност онемогућава Швајцарској да пошаље оружје и војну опрему у Украјину. Иако себе виде као интегрални део Запада у културном и економском смислу, велика већина швајцарских грађана остаје за очување неутралности.
Он пружа снажну карактеристику идентитета која се не може и не сме ревидирати због кризе или сукоба, без обзира на то каква су права и зла, а која се директно не тиче швајцарске националне безбедности. Све у свему, Швајцарска пружа модел морално неутралне спољне политике који је Америци преко потребан и одрживу националну стратегију засновану на прагматичним интересима, а не на “дефинишућим вредностима” и самопрокламованој изузетности.
Срђа Трифковић
Извор: Глас Српске
