Пише: Пјер Асулин
Превео: Иван Радосављевић
Члан Академије Гонкур уступио је Радару свој есеј о роману Празна кућа, актуелног добитника најважнијег француског књижевног признања.
Многи романи падају у матицу нове књижевне сезоне, али мало њих исплива. Празна кућа Лорана Мовињеа (La Maison vide, 744 странице, 25 евра, Минуит) један је од њих. То је прилично неочекивана породична сага, иако нас овај аутор изненађује сваком својом књигом. Овде он силовито евоцира причу, пишући опсежно, замршено, истанчано, префињено, прецизно: такво богатство детаља, такав осећај за романескно приповедање, такав налет осећања и такво мајсторство – што је све врло неуобичајено у савременом роману – изазивају у читаоцу страхопоштовање пред амбициозношћу овог пројекта и ширином његове реализације. Изнад свега, не дајте да вас обесхрабри његова дужина!
Сваки роман почиње као кућа коју треба изградити и напунити. Барем тако Лоран Мовиње воли да замишља сваки роман пре него што изведе велики скок у понор писања. Као у романима Далеко од њих (Loin d’eux, 1999) и Учење завршетка (Apprendre à finir, 2000), романескна кућа је кућа његове мајке, али то никако није пука кулиса. Наследници породичне куће, затворене двадесет година, на падини сада делимично напуштеног села недалеко од Ла Басеа, града у департману Ендр и Лоара, прилично сличног оном Декартовом у Турени где је аутор одрастао (његова мајка је сањала да тамо ради као благајница у банци Crédit Agricole), поново је отварају 1976. године. Ла Басе је за Мовињеа оно што је округ Јокнапатофа (у Мисисипију) за Фокнера или село Макондо за Гарсију Маркеса: фиктивно место створено за потребе његовог дела, које се појављује у неколико његових романа.
У тој кући живеле су три генерације Мовињеове породице, од прадеде и прабабе до нараторовог оца. Наратив, пак, кулминира педесетих година 20. века (аутор је рођен 1967. године). Изложени су предмети, писма, књиге, фотографије, медаље, архиве и сви томови Ругон-Макарових, смештени на тавану. Сваки предмет прича причу. Све то није ништа необично. Необично је оно што Мовиње од тога ствара: унутрашњу историју породице. То јест, једне породице… Она је заиста његова на самом почетку, јер аутор покушава да разуме, кроз самоубиство свог оца 1983. године (чин екстремног насиља који је шеснаестогодишњака дубоко погодио), механизам пропадања у његовим најдубљим и најстаријим коренима. „Понекад кроз измишљање историја може да преживи заборав“, пише он. Од нађених комадића он саставља породичне легенде које обухватају једну или две генерације, а после тога машта преузима контролу. Осим ако се историја не умеша да помогне. Такав је случај са масакром у Мајеу, једним од „комадића“ у овом роману.
Мовиње потиче из радничке породице из једног градића на северу Француске. Имао је 4.000 становника када се он родио, 1967. године. Отац му је био ђубретар, мајка спремачица, имали су петоро деце и у кући није било књига, али не очекујте да овај рођени Туренац објави да ће осветити своје порекло. У 20. веку, како га је Декарт видео, Тур је био престоница. Сусрет са шест година старијим Тангијем Вијелом и рађање њиховог пријатељства довели су га до издавачке куће Минуит. Један је тамо објавио свој први роман 1998, а други 1999. године. Празна кућа је типично француска прича, њени утемељитељи се зову Мари-Ернестина, Фирмен, Франсоа-Мари, Анатол и Ежезип, али у њој су жене најпотпуније развијени ликови. Два рата су пре свега оставила тај резултат да се кућа испразнила од мушкараца. Лоран Мовиње се већ хватао у коштац с историјом како би испричао причу. Резултат је био роман Људи (Des hommes), смештен у окружење алжирског рата. Тај рат био је асиметричан, а не фронталан, као они који се воде у рововима. Оно што је необично и истиче се усред те прашине јесте присуство клавира. Главни лик је клавир, откако је ова породица имала известан мали степен моћи над кантоном.
Између каранфила и криминала: Актуалност Шијановог „Давитеља“
Дакле, ту је Мари-Ернестина, рођена Пруст, приповедачева прабака, коју је отац одлучио да уда за Жила Шишерија, „који изгледа као сељак” и биће међу онима који су на фронт отишли с венчаним прстеном, а пашће 1916. године у Аргони. Чак и као млада жена, она је већ глава породице, јер има јак карактер. У манастирској школи, где је учила осам година, супротстављала се надменим девојкама. То се одражавало на њене оцене. Али то није било важно, јер је слушала само госпођу Сен Мартен де Боа, наставницу музике, која јој је усадила љубав према клавиру. Пошто се опире брачној понуди, пред њу стављају суморну перспективу придруживања тим женама без мушкараца, које служе као опомена и тону у самоћу. Није изабрала другог мушкарца, већ другу страст: клавир. Живот ће је учинити ратном удовицом, фрустрираном што је морала да се одрекне концертне каријере која је стајала пред њом. Касније, током другог рата, њена ћерка Маргерит узеће Немца за љубавника, па ће је ошишати до главе (непосредно после Другог светског рата у Француској је широко примењивано шишање до главе као казна јавног понижења за жене које су током рата ступиле у љубавну везу с окупатором, прим. прев.) и умреће као алкохоличарка у 41. години, закључана у својој тврђави тишине. Како би могла да објасни, након ослобођења, да није само водио љубав са њом: обасипао ју је нежношћу, а када је неко лишен свега, то је непроцењиво, посебно зато што јој је мајка пренела и љубав према немачкој музици. Иако се писац уздржава од доношења моралних судова о својим ликовима, чак и онима своје крви, и труди се да разоткрије њихове лажи, не може да не осети емпатију према сваком од њих, јер су сви заробљени у тренутку свог живота када им прошлост постаје терет. Сви су му велика утеха: помажу му да поднесе своју самоћу.
У ствари, цео књижевни пројект Лорана Мовињеа је почео тамо, открићем фотографије седмогодишњег дечака који је сведок понижења своје мајке којој машиницом секу косу, а окупљена гомила јој се смеје и вређа је. Али доста! „Роман никада није оно о чему говори“, упозорио ме је Грејам Грин, и захваљујем му сваки пут када неки роман тако делује на мене. Ова књига нам омогућава да ступимо у интиму разних особа, а да читалац не осети икакву нелагодност, на пример, у интиму парова када војник дође кући на кратко одсуство током Првог светског рата. Пуна је детаља и анегдота јер они стварају оно што је Барт назвао „ефектом стварности” (у причи „Простодушно срце“ Флобер помиње присуство барометра, који не додаје ништа наративу, већ му даје веродостојност самим евоцирањем материјалног или конкретног елемента). Такође је пуна ћутања, почевши од ћутње стрица који се враћа после четири године проведене у логору, пуна погледа размењених за столом, личних детаља, прећутаних ствари, прикривених срамота, породичних портрета с маскама на лицима, сећања претрпаног надгробним споменицима и музичких нота које лете кроз прозор. Овај крилати роман, који држи праву ноту од почетка до краја, преко тако велике удаљености, пружио ми је редак осећај да сам прочитао нешто уклето, поседнуто, дрхтаво, у потпуности садржано у грациозности лептира који излази из чауре у тренутку када потомци ове породице отворе кућу.
Ову књигу најбоље употпуњују и расветљавају Мотиви Лорана Мовињеа (Motifs de Laurent Mauvignier, 186 страница, 9 евра, Минуит), збирка интервјуа с Паскалин Давид о писању, уметности, техници и тако даље, објављена 2021. године у издавачкој кући Диагонале. Ти интервјуи су вођени убрзо након објављивања Ноћних прича и поново су објављени ове године под насловом Оно што недостаје, што ме мучи (Quelque chose d’absent qui me tourmente, 186 страница, 9 евра, Минуит). У овим интервјуима, Лоран Мовиње се отвара као никада до сада. То су исповести писца увереног у то да фикција, царство метафоре, може све. Он ту говори о свему што дугује писцима који га инспиришу: Ласлу Краснахоркају, Џојс Керол Оутс и Антонију Лобу Антунешу. Такође признаје да сваки пут када заврши књигу, на крају њеног дугог пута, након што је исписао стотине страница, зна зашто ју је написао. Све се своди на једну реч у тексту. Али он ту реч никоме не открива. То је његов табу, и он себи забрањује да га прекрши, толико тајни крије та реч. Нешто одсутно, што је коначно пронашао док је истраживао празну кућу.
Извор: Радар
