Када би се неко из парламентарне већине усудио да подржи иницијативу ДПС-а или СДП-а за изгласавање неповјерења Влади или смјену неког министра, тиме би извршио тешку издају народне воље. Када говоримо о прекрајању изборне воље, нагласак није на Влади, чији велики број чланова на изборима није ни учествовао, већ се ради о подршци ДПС-у који је на изборима поражен вољом народа.
Такође је јасно да овај принцип одређени дјелови Владе користе да би спроводили самовољу. То се могло толерисати до једног момента али све има своје границе. Зато се и томе мора стати на пут. Али не подршком иницијативама ДПС-а и СДП-а јер је то осим издаје народне воље такође и политички кукавичлук. Ако неко из парламентарне већине није задовољан радом Владе или неког министра понаособ, може покренути сопствену иницијативу и за њу сносити политичку одговорност. Прво у оквиру парламентарне већине – преговорима, а уколико то не уроди плодом, онда се подршка за одређену иницијативу може поднијети Скупштини пошто се претходно јавности објасне разлози за тако нешто.
До овакве ситуације нисмо дошли само несагласјем унутар парламентарне већине већ и односом Владе према њој. Зато се више не може толерисати политика „пребацивања одговорности и кривице“ у смислу „народ ће кривити њих а не нас“. То у коначном није политика већ политиканство. Када постоји самовоља и када се иста спроводи у континуитету, а супротно изборној вољи, субјекти парламентарне већине имају и право и обавезу да јој стану на пут. То је легитимно и добро је за демократију. А подржавати иницијативе ДПС или СДП, да нам годину дана после пада аутократије, ДПС предлаже и одлучује ко ће бити смијењен, то већ нема везе са демократијом, то би била класична издаја народне воље.
Лука Радоњић
Извор: Фејсбук
