Пише: Џон Банвил
Неки биографи, а можда их је и више него што ћемо икад сазнати, почну да замерају личностима из својих књига, да их презиру и, у екстремним случајевима, да их се гнушају током дугог процеса писања о њима. Код A. N. Vilsona није тако. Он Гетеу приступа са скоро гетеовским жаром. Његова књига је двострука биографија, пошто се једнако бави зачетком, развојем и мукотрпним рођењем драме Фауст колико и животом и прикљученијима угледног и неуморно таштог аутора комада. Заправо, алтернативни наслов ове књиге могао би да буде: Фауст: његов гетеовски живот.
Није то биографија у оном општеприхваћеном смислу, нити је то требало да буде, и тим боље по њу. Поштеђени смо уобичајеног базанја стопама предака на самом почетку; уместо тога, на првим страницама сусрећемо Гетеа пред крај живота који у свој дом у Вајмару прима делегацију с предлогом да поставе на сцену Фауста и тиме обележе његов 80. рођендан следеће, 1829. године. Делегатима је одговорено с мрзовољом; великан није био расположен за предусретљивости.
У ствари, оно што су посетиоци желели да виде у Дворском позоришту у Вајмару није био Фауст него Фауст: први део који се завршава Гретином смрћу и нестанком протагонисте у облаку дима заједно с Мефистом. Међутим, та релативно изводљива драма временом је проширена нечим што неки критичари доживљавају као чудовишни изданак, Фауст: други део, за који чак и Вилсон сматра да га је немогуће целог поставити на сцену, иако је то, тврди, „прво модерно књижевно дело које… нас открива самима себи“; нас, а и много више од тога.
Иако Вилсон прилаже мноштво детаљних података о личности о којој пише и времену у ком је живела – као и потоњој бесмртности – чини се да је ова књига написана са претпоставком да су читаоци већ мање-више упознати са гигантским феноменом за какав верује да је Гете био, а и сада је.
Није то лоше. Он у кратком предговору библиографији пише: „Покушао сам да књигу ограничим на причу о томе како се развијао Фауст. То неминовно укључује бављење и многим другим стварима, пошто је Гете, како су године пролазиле, уносио толико тога из широког спектра својих интересовања у ово једно дело.“
Гете је, до невероватних граница, био оно што је радио; што би рекао сам Фауст: „На почетку беше дело.“ Вилсон настоји да истакне да Гете себе није сматрао превасходно песником, а још мање драматичарем. Његово највеће дело била је, веровао је, научна расправа о бојама, чији циљ није био да оповргава Њутнове теорије о оптици, већ да их прошири и хуманизује.
Све доскора научници су били убеђени да је Гете грешио, а Њутн био у праву са њиховим верзијама о томе шта је то боја и како она функционише у нашим очима и свету око нас. Сада се мишљења мењају и Гетеове научне теорије, као и његово схватање стварности уопште, све чешће су прихваћене као нешто што би могло да се окарактерише алтернативним скупом истина. Вилсон пише: “Нашу планету делимо са другим животињама, биљкама, атмосферским и временским приликама, а свим тим је (Гете) био фасциниран и о свему томе је имао нешто да каже. Само ми смо међу нашом браћом и сестрама бубама, бабунима и буљинама способни да будемо свесни наше свесности; и свесни смо нашег места у целини. Ту целину, то огромно Све, није, као што су Њутн и протоматематичари и научници Просветитељства претпостављали, најбоље схватити као моћну машину. Боље га је видети као живи организам”.
Да такве тврдње не би његовог јунака представиле као претечу активиста зелених, Вилсон напомиње да је Гете – човек, песник и научник – био апсолутни конзервативац који је у својим позним годинама чезнуо за изгубљеним цивилизацијама и извесностима Светог Римског царства, коначно распуштеног 1806. године, за време Наполеонових ратова.
Очигледна је иронија, наравно, да је Гете гајио највеће дивљење према Наполеону, видећи у њему сабрата џина који свет потчињава сопственој вољи. Када су се њих двојица срела, корзикански Übermensch одржао је драматичару предавање о манама Фауста и понудио му је корисне савете о томе како да их исправи.
Вилсон прати настанак легенди о Фаусту од раног 16. века, када је учитељ по имену Георг Себеликус обезбедио диплому из теологије на Универзитету у Хајделбергу и претворио се у доктора Јохана Георга Фауста. Вилсон признаје да не можемо да будемо сигурни да су Себеликус и Фауст једно те исто, али изгледа да јесу.
Фауст се мануо подучавања и окренуо се магији, посебно изради хороскопа. Доктор Георг Фауст протеран је из Инглштата због врачара, а „10. маја 1532“, пише Вилсон, „град Нирнберг одбио је ‘великом содомиту и некроманту’ безбедан пролаз кроз своје капије”.
У једном извору из оног времена забележено је да се Фауст хвалио да је у пакту са ђаволом. Недељу затим објављена је и прва Faustbuch, “прича”, пише Вилсон, “о човеку кога је радознали ум нагнао да се понуди ђаволу у замену за забрањено знање”. То је могло да води само у једном правцу: “Фаустово проклетство је кључни део приче”.
Али, зачудо, не и за Гетеа, који је у позним годинама, после 60 година рада са прекидима на свом ремек-делу, прилепио крај каквог би се либио и најкичерскији холивудски редитељ. Фаустову душу уздиже чета анђела – неукротиви Мефисто жуди за њима – појављује се Дева Марија, а Грета, сада названа Una Poenitentium, моли Мајку Божју за душу свог заводника и обећава да ће га одвести у више сфере Раја. Mater Gloriosa се саглашава, а Chorus Mysticus наставља процесију до краја, са химном донекле тајанственој идеји Ewig-Weibliche, вечном женском. Док одмахујемо главом над оваквом бесмислицом, присећамо се примедбе коју је Гете дао другом једном неуморном творцу мита о самом себи: “Бајрон је сјајан само као песник. Чим се упусти у рефлексије бива дечји”. Гете се овде као песник несумњиво предао.
Критичар Ерих Хелер указао је, у вези са завршном сценом Фауста, да Гете није имао осећаја за трагично. Вилсон то прихвата, али то у неку руку не види као ману, него као врлину: „Гете антиципира Модерно доба. Делом је то и зато што је по природи био постхришћанин, чији сексуални морал, научни погледи и вера у рационалност и разум једноставно превазилазе бреме векова хришћанства и обраћају се непосредно пост-хришћанском добу у ком и ми (било да смо хришћани или не) данас живимо“.
Одсуство једне личности са Вилсонових страница – споменут је само једном, узгред – изненађује. Комад Сломљени крчаг Хајнриха фон Клајста изведен је у Гетеовој продукцији у његовом позоришту у Вајмару 2. марта 1808. Била је то катастрофа коју драматичар никада није опростио продуценту, а притом је у бесу изјавио и да ће стргнути ловоров венац са Гетеовог чела. Гете је, са своје стране, Клајста спомињао са гнушањем само као diese Unnatürlich, „ту неприродност“.
На ову двојицу уметника могло би да се гледа као на супротне полове немачке књижевности с почетка 19. века. Гете је био свестрани ум, али упркос томе целовита личност, док се Клајст, како је то напоменуо његов преводилац Давид Константин, „чудио како толико мноштво може да борави у тако малом простору људског срца (његовог)“. Клајстова мрачна визија била је изазов Гетеовој светлости – сматра се да су његове последње речи биле „mehr Licht!“ („Још светла!“).
Свакојако највише запањује веза коју Вилсон прави између Гетеа и – пазите сад – Волта Дизнија. Фантазија, „два сата дуга музичка екстраваганција“ приказана 1940. године, почела је као скроман покушај да се анимира Гетеова песма Чаробњаков шегрт, са Микијем Маусом као трапавим младићем који прибегава магији да би помоћу ње очистио кућу, а на крају се све завршава поплавом.
Вилсон тврди да је „Фантазија, уз сву своју ружичасту, дречаву зашећереност и вулгарну сентименталност, дело генија. И више од тога, то је, несумњиво свесна, посвета песнику који је инспирисао оригиналну сцену са Микијем Маусом“ – Гетеу.
Гете се, како примећује Вилсон, непрестано освртао на свет античких Грка, на смели, али осуђивани подухват какав је било Просветитељство, „на чист, уређен, пререволуционарни свет своје младости“, иако је као младић допринео „да тај свет буде разнет на комаде“. Шокирала га је Француска револуција и све оно чему је водила за његовог живота, али га, истиче Вилсон, није занимало задржавање статуса кво, ни у јавном, ни у приватном животу.
„Да, ужасно је било када су људска бића призвала духове која нису могла обуздати. Са друге стране… само они који опасним животом живе постижу на свету било шта.
Све док немаш ово бар: Умри, али буди! – Тмуран гост си, поземљар На тој тамној груди.
(Из Гетеове песме Блажена чежња, препев: Сеад Мухамедагић, прим. прев.)
Вилсонов Гете је озбиљно дело у све тривијалнијим временима, књига која светли – mehr Licht! – у све смркнутије доба. Због тога, као и због много тога још што нуди, драгоцена је и треба је чувати.
Извор: Глиф
