Вековима стоји ту и стражари, док над манастиром уз две три монахиње бди и Богородица Пећка. Шапућу монахиње да од 1999. наовамо није било више људи него данас, на слави, а памти манастир и боље дане. Памти и када је нашега народа било на хиљаде у свим селима около, ишли до манастира боси и крштавали у њему своју децу
Тек убрани струк босиљка измешан са цвећем из баште спушта старица на икону Светог Преображења у цркви у Будисавцима. Замириса црква у којој се народ тискао да би пришао Светом причешћу. Дечица у реду стоје и чекају док се она мања у наручјима родитеља причесте па да и они приступе. ,,Тјело Христиво примите, Источника бесмртнаго вкусите…,, поју старице пећке са млађим монахињама које носе радост и збиљу измешане на лицу уоквиреном црном марамом. Стари иконостас је украшен новим цвећем пажљиво бираним и преплетеним у венац са зеленим листовима шимшира. Са зида носећи цркву Преображења у Будисавцима окупљене посматра Макарије Соколовић, архиепископ пећки и патријарх српски од 1557. до 1571. године.
Вековима стоји ту и стражари, док над манастиром уз две три монахиње бди и Богородица Пећка. Шапућу монахиње да од 1999. наовамо није било више људи него данас, на слави, а памти манастир и боље дане. Памти и када је нашега народа било на хиљаде у свим селима около, ишли до манастира боси и крштавали у њему своју децу.
Памти молитве оца Серафима, који је у цркви, проводио по читав дан, молећи се и кадећи сваку икону понаособ, па клечећи се опет молио и опет подижући се на неуморне ноге кадио и понављао јектеније и тако све у круг, из дана у дан… Памте сестре и оца Стефана, младог монаха, а великог испосника који је пострадао од душмана 1999. године. Његово тело ни до данас није пронађено. Кажу бацили га у бунар, одсекли му главу… Бог зна какве је муке прошао и Он ће све открити кад дође време. Памти будисавачка светиња много, и памте и њени светитељи. Памти и нада се да ће се преобразити опет са гором и водом и они који су чинили зло, па да чине добро и да опет завлада мир и слога међу народима, и да опет њивама и ливадама око манастира одјекују српске песме и око манастира се заигра српско коло.
Кући ћу се вратити са новом бројаницом намотаном око руке. Искушеница пећка, пореклом из Оптеруше ( знате да данас тамо више нема Срба) наслањајући се на штаку, спусти ми нешто у руку док стајасмо на Литургији ,, Мали поклончић за тебе,,. Стегох њену руку, намотах бројаницу преко оне коју већ носим, и крену ми суза… Да се бар молим колико могу… Да сам бар достојна те монашке бројанице… ,, Ако пођем и посред сени смрти нећу се бојати зла јер си ти са мном,, допре ми до ушију глас младог појца Алексе Недељковића, који је јутрос поранио из Београда и придружио се сестрама за певницом…О како је тај Псалам Давидов свевремен, помислих.
Освештано грожђе ми се после нафоре, славског колача и жита нађе у рукама. Од данас га можемо јести. Даће Бог да га буде, поред овако лоше године за воће и винограде. ,,Какви су људи година је добра,, рекао би често блаженопочивши отац Јован Јеленков. Народ поседао испод старог дрвећа, понели ћебад од куће… ,,Ми тако, увек, и одувек,, говори ми Слађана Дашић из Брестовика. ,,Тако је било и кад је моја свекрва била дете и када су боси, за здравље долазили пешице из њиховог села Зајмова на саборе,, кажем јој ја. А ту су се и крштавали, она, њена браћа, сестре… Ех,…Има ли у Срба радости без сете и подсећања на стара времена? Па зар манастири нису ту да нас подсећају? Зар нису подизани са тим циљем да не заборавимо ко смо, где нас је Бог настанио, какве су светиње наши преци подизали, како смо се у њима сабирали, заједничарили?… ,,Не препознајем ништа од оног Зајмова у којем смо расли долазећи код деде и бабе у госте,,- тужно ми рече Благоје док смо се возили неким новим сеоским путевима пратећи мапу на телефону тражећи пут до Зајмова.-,,Можда да смо ушли са друге стране, и можда да могу да се сетим презимена оних дединих комшија, па кад бисмо смели да их потражимо, па да са њима прошетамо кроз село, можда би оживеле неке слике…,,
,,Можда неки други пут, кажем. Сад не познајемо никог.,, Нове грађевине уместо питомих српских кућа и воћњака прошарале су Метохију, кроз коју су се путеви вијугали. ,,Добри путеви, све асфалт,, – рече нам Сава из Беркова, кад смо га питали којим је боље да идемо. ,,Не идем више у завичај. Старе стазе зарасле, а нови путеви нису сигурни,,, писао је после Другог светског рата дедин брат Љубомир, који је прешао да живи у Крагујевац, брату Воји који је остао у Немачкој после интернирања у неки тамошњи логор.
Још тада су путеви почели да бивају несигурни за оне који нису хтели да се одрекну Бога и окрену модерним струјама… Данас гледам, неки нови путеви и неке нове куће, попут оних у америчким филмовима, подигли неки нови људи, ал на прозорима су углавног спуштене ролетне. Све што се подиже на отетом и туђем опустеће, узалуд се мучише зидари… Мешам цитате из различитих библијских текстова са стварношћу. Метохијом, преко Видања, Клине, Храмовника, Ратковца, Сењана, Козника, Дреновца стижемо до Ораховца… Разлажем називе места на њихове делове, анализирам речи: видање, клин, храм, сено, козник, дрен, орах… чије су ове речи? Српске речи живе и тамо где нас нема на земљи (што би рекао отац Миленко има нас тамо под земљом). А ако верујемо у Преображење имаће нас опет! Ако се угледамо на верне ученике Христове Петра, Јакова и Јована бићемо и ми сведоци нових преображења.
Амин Боже дај.
Оливера Радић
Извор: Искра
