Оливера Марковић, звијезда је југословенског филма, позоришта, руских романси и шлагера.
Глумица, која је глатко одбила холивудску каријеру, задужила нас је бриљантним улогама у 63 филма, десетинама представа, 13 ТВ драма, 26 серија и више шоу-програма. Томе треба додати и педесетак улога у радио-драмама.
– Глумићу док ме год служе ноге и памћење. Глумац није нешто што се може само тако искључити неким административним рјешењем – говорила је једна од највећих српских глумица.
Пола вијека на сцени
Једном приликом истакла је како и сама треба да повјерује да већ 50 година постоје неки људи који долазе у позориште или у биоскоп да гледају шта то она ради.
– Мени је то врло важно, зато што сам увијек дубоко поштовала и вољела своју публику. Тај осјећај имам и сада, и данас сам спремна да болесна устанем из кревета и изађем на сцену – говорила је глумица која је преминула 2011. у 87. години живота.
А животна прича Оливере Марковић почела је у Београду, 3. маја 1925. године. Отац Велизар Ђорђевић био је чиновник, мајка Олга домаћица. У дјевојку је Оливера стасала на југу Србије, у Нишу, гдје је завршила основну школу и неколико разреда гимназије. Још у раном дјетињству заљубила се у позориште, а жељу да се бави глумом остварује по повратку у престоницу. Након гимназије, коју је завршила у Београду, прво је уписала филозофски факултет, али при избору професије вјероватно је пресудила епизодна улога у филму “У планинама Југославије”, првој великој послијератној продукцији. Године 1948. постаје један од студената прве генерације позоришне академије, у класи Мате Милошевића. Сљедеће године постаје члан Београдског драмског позоришта. Академију је завршила у класи с тадашњим супругом Радом Марковићем (чије је презиме задржала до краја живота).
Када се 1957. пронио глас да ће она у црном комбинезону заиграти у “Мачки на усијаном лименом крову”, дигла се права узбуна! Драма је послије прве пробе једва приказана пред публиком. Одјевни предмет, тако саблажњив у вријеме једнодјелних костима и чедне моде педесетих година, смјело је носила тада млада Оливера, као Меги. Било је то на сцени Београдског драмског позоришта, за које је тада Душан Матић са много симпатија рекао да га треба назвати Београдско дрско позориште.
– Тој “дрскости” сцене на Црвеном крсту доприносила сам и ја, играјући у комадима са тадашњим “табу” темама, као што је, на примјер, хомосексуалност. Био је, уз све, и тај комбинезон, који сам, према индикацији писца, носила као једини костим током трочасовне представе. Али, чинила сам то без трунке глумачког егзибиционизма – сјећала се глумица.
У “Мачки” је играо и њен први супруг, Раде Марковић, и то господина Брика.
Данас се, како је говорила, голишаве сцене убацују да би се привукла публика, а тога тада није било. Зато тада није ни размишљала о реакцијама публике на костим.
Присјетила се, ипак, тугаљиве анегдоте са својим сином Гораном, који је једном дошао из школе кући уплакан, јер су га дјеца задиркивала што му мама глуми у комбинезону!
Згодније би било да је мама носила круну, него комбинезон, али међу разноврсним ликовима које је Оливера тумачила, једино никада није било крунисаних глава, јер је, како је сама говорила, увијек у себи имала нешто елементарно. Зато су је и улоге наивки и оне лирске, попут Офелије и Јулије, мимоилазиле на почетку каријере, када је, по сопственим ријечима, можда имала и мало пренаглашен сценски темперамент.
Умјетничка породица
Занимљиво је како се Оливерин изузетан рад, праћен успјесима и популарношћу, преплитао са њеним породичним животом, који је у оба брака проводила уз мужеве колеге.
У младим данима уз Радета Марковића, а посљедњих 25 година уз Душка Булајића, глумца Народног позоришта.
– Брак са глумцем значи да сам умјесто неког ко би ми се дивио, имала стално критичарско око, али и разумијевање за све захтјеве професије и чудне промјене расположења које прате рад на различитим улогама. То само глумац код глумца може да препозна и као привремено прихвати.
Таквим породичним односима убрзо се придружио и Горан, мада га нико, како се сјећала његова мајка, није посебно упућивао на бављење умјетношћу. Као адолесцент, пратећи мајку на фестивалу у Пули, њену прву “Златну арену” прокоментарисао је ријечима:
– Није ти баш та улога за награду.
Био је то, изгледа и предзнак његовог будућег опредјељења које га је одвело у Праг, на студије режије, гдје је отишао, како каже Оливера, да избјегне код нас чест додатак имену “син – тих и тих”.
Мајка је дочекала и да заигра у синовљевим филмовима (“Национална класа”, “Мајстори, мајстори” и “Већ виђено”).
Застоја за Оливеру није било чак ни на оној, за глумице погубној, размеђи када више не могу да играју заводнице, а још не могу да играју таште. Вјешто је у таквом тренутку у серији за дјецу “Невен” носила кокетни бијели шешир, али је као Куварица-питалица спремно понијела и бркове.
Исту маскераду, немилосрдно по своје лијепо лице, извела је и у представи “Рибарске свађе” као Либера.
– За љубав улоге сам у стању да свашта урадим, чак и да сасвим поништим себе. Гријеше глумице које мисле да треба глумити само зато што си лијеп и млад. Они који се повлаче када то више нису, вољели су, значи, више себе у позоришту, него позориште у себи. У мени је увијек ова друга љубав била јача – говорила је.
Оливера је била позната и као врхунски интерпретатор романси, а њен глас очаравао је гледаоце и слушаоце у Бугарској, Њемачкој, СССР и Алжиру. Међу њеним обожаваоцима је био и амерички глумац Кирк Даглас, са којим није имала времена да се упозна послије наступа са ансамблом “Фрула” у Бугарској 1964.
Наступала је и за некадашњег југословенског предсједника Јосипа Броза Тита у Карађорђеву и то у више наврата. Те наступе је ријетко коментарисала, а и када јесте, оцјењивала их је само као “забавне”.
Извор: Глас Српске
