Novak Đoković je sposoban da savlada bilo kakvu prepreku, da iskoristi svaki neuspeh kao sredstvo da ponovo potvrdi svoju dominaciju, piše Braun u engleskom „Dejli telegrafu“
Dok je Novak Đoković ponovo oblačio odoru kralja Njujorka, bilo je potresno prisetiti se kako mu je, nepunih dvanaest meseci ranije, bio zabranjen čak i ulazak u Ameriku. Baš kao u Australiji, gde je doživeo pročišćenje od užasa prošlogodišnje sapunske opere o deportaciji osvojivši svoju desetu titulu u Melburn parku, dokazao je da nikada nije opasniji nego kada je demonizovan. Uskratite mu pravo da igra, kao što su dve države domaćina grend slemova već otkrile, a on jednostavno uzvrati dvostruko jače.
Dvadeset četvrta velika titula predstavlja epohalni podvig, a ostvario ga je najprkosniji sportista ove ili ijedne druge generacije. Dvostruko začuđujuća je činjenica da ih je Đoković do sada mogao imati dvadeset šest ili dvadeset sedam da nije bilo politizacije njegove odluke da se ne vakciniše ili da lutajućom lopticom nije slučajno lagano pogodio u grlo linijskog sudiju.
To ozloglašeno izbacivanje s Otvorenog prvenstva SAD 2020. pokazalo se samo kao uvod u njegovo proglašenje za globalnog otpadnika, pošto je Srbin, ne želeći, potpao pod kaznene mere drakonske granične kovid-19 politike Australije i kontinuiranog produžavanja zabrana Bajdenove administracije za nevakcinisane strane državljane.
„Zašto Novače, zašto?“ pitao je Amol Rađan u intervjuu za Bi-Bi-Si, mučeći se da shvati kako je čovek pred njim mogao odluku da ostane nevakcinisan staviti ispred ulaska u tenisku besmrtnost. Za Đokovića to nije bilo ili-ili.
On je bio jedan od najvećih svih vremena i pre nego što je postalo moderno kukavički ga razapinjati na stub kao antivaksera. Mogao je da priušti sebi da pričeka raspad pandemijske moralne panike i posmatra kako se delići slagalice uklapaju. Bila je to, sudeći po obnovljenoj jasnoći smisla sa kojom se vratio, pronicljiva računica.
Jer, Đoković snagu crpi iz saznanja da ni za pedalj nije ustuknuo pred svojim klevetnicima. Šta god mislili o njegovom izboru da se ne vakciniše, teško možete poreći da ne sledi svoja uverenja, čak i ako je lična cena visoka. Bilo je krajnje apsurdno da je prognan s Otvorenog prvenstva SAD 2022, s obzirom da mu je bilo dozvoljeno da se takmiči 2021, u vreme daleko strožih ograničenja. Nije ni čudo što je 2023. godine bio sila koja se ponovo probudila na američkom tlu, brišući sve pred sobom i u Sinsinatiju i na Flešing medouzu.
Ista priča se odigrala i u Australiji, gde je Đokovićev odgovor na ponižavajuće iskušenje u izbegličkom centru prošle godine bio da pobedi u svakom meču i u Adelejdu i Melburnu. Tamo gde bi igračima sa manje gvozdene volje moglo biti oprošteno što su podlegli dubokim mentalnim traumama pri sećanju da su bili zatočeni i na kraju izbačeni, on je svoju noćnu moru pretvorio u pogonsko gorivo. Sada je ponovio trik, od zabrane da putuje u SAD nastupajući kao da nikada nije ni bio odsutan. „Ne bih rekao da je bilo lako“, osmehnuo se. „Ali ljudi vole povratničke priče. One me motivišu.“
I da pročitate sve priručnike za samopomoć na svetu, i saberete svu mudrost iz njih, ona se ne bi ni približila psihološkoj snazi kakvu je razvio Đoković. Čini se da je sposoban da savlada bilo kakvu prepreku, da iskoristi svaki neuspeh kao sredstvo da ponovo potvrdi svoju dominaciju. Njegov trener Goran Ivanišević je rekao da, kada su se ponovo okupili za američku turneju turnira na tvrdoj podlozi, Đoković nijednom nije pomenuo poraz od Karlosa Alkaraza u finalu Vimbldona. Preokupacija je bila isključivo Otvoreno prvenstvo SAD, a bilo kakvo vraćanje na prethodne rezultate bilo je zabranjeno. Zašto se njegovi kolege teniseri uopšte zamaraju oslanjanjem na psihijatre i gurue, kada imaju ovakav um u svojoj sredini?
Đoković je dao rečit odgovor na pitanje da li žali što je propustio dva velika turnira kao direktnu posledicu odbijanja da se vakciniše. „Ne žalim“, rekao je. „U životu sam naučio da te to samo sputava i u osnovi čini da živiš u prošlosti.“ Da to čujete od nekog drugog, moglo bi delovati kao floskula. Ali od nekoga ko je odigrao 72 grend slem turnira, stigao do finala u 36 od njih i pobedio na 24, to ima oreol apsolutne istine.
S obzirom da Ivanišević tvrdi da će njegov učenik igrati bar do Olimpijskih igara u Los Anđelesu 2028. godine, nije nestvarno pomisliti da bi Đoković mogao da dogura do 30 titula, što je nekada bilo nezamislivo. Ako to učini, odlučujući faktor neće biti njegov izvanredan talenat, već vrhunska snaga volje, kvalitet koji ga čini verovatno najjačom sportskom figurom svog doba.
Oliver Braun je šef sportske redakcije Dejli telegrafa
S engleskog posrbilo i opremilo: Stanje stvari
