Требало би, за годину дана, да гледамо овдашње спортисте на новим Олимпијским играма. Биће то 33. љетње игре по реду, а мјесто одигравања ће бити Париз – по трећи пут
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
О значају ових игара и смислу спортског престижа довољно говори податак да су свјетска и континентална првенства у већини спортова тек само квалификациони турнир за учешће на Олимпијским играма. Непоновљива је такмичарска ситуација – сви свјетски спортисти на једном мјесту, и то послије четворогодишњег квалификационог циклуса, са селекцијом такмаца који су најбоља свјетска конкуренција.
А све то није и без политичког контекста. Због свега горе наведеног број освојених медаља овдје, више него на било ком другом такмичењу показује „мишиће“ организационе и економске способности једне нације, удружене са природним даровима, генетиком и колективним карактером заједнице. Отуда је, баш на Олимпијским играма, актуелан древни антички израз: „Овдје је Родос, овдје скочи“!
У том смислу треба сагледати и успјех српских спортиста прије пар година (корона је пореметила уобичајени размак од 4 године) у Токију, када су српски олимпијци узели 9 медаља! Тај резултат је Србију ставио на 28. мјесто свјетске листе. А ријеч је о табели која броји 200 држава ове планете.
Па и тих 9 медаља Србија је освојила без Ђоковића, без Вулете, без кошаркаша и кошаркашица, без одбојкаша….итд. Што нам говори о још неоствареном потенцијалу који се креће ка зони преко 10 медаља.
9 медаља из Токија, па и оних 8 из Рија равне су највећим дометима некадашње СФРЈ (8 у Мексику и Монтреалу, 9 у Москви) ако не рачунамо Лос Анђелес без СССР, ДДР, ЧССР, Пољске- када је Југославија добацила до 18 медаља, и ако изузмемо Сеул 1988 који је са 12 југословенских медаља био лабудова пјесма земље која нестаје.
Е па управо је тих 12 „сеулских“ медаља, као прави реални рекорд српског спорта (Србија је легитимни насљедник свих постигнућа СФРЈ) сада на мети српских спортских навијача као задати и могући циљ у Паризу 2024. Улазак у зону двоцифреног броја олимписких медаља (што су Хрвати постигли у Рију са 10 медаља) је нешто што би српска јавност препознала као успјех, догодине у Паризу. Наравно, на табели олимпијских успјеха први критеријум су златне медаље, па онда укупан број. У том смислу пратимо континуирани напредак: Рио 2016 – два злата; Токио 2021 – три злата. Опет су ту Хрвати испред нас са 5 злата у Рију!
Све ово опет повлачи за собом жељу да у Паризу на таблици успјеха напредујемо међу 20 најбољих земаља свијета. Што су, опет да их поменемо, Хрвати постигли у Рију када су са 5 злата, 3 сребра и 2 бронзе били 17.нација свијета.
Спортски непопуларна али историјски очигледно легитимна околност је чињеница да у Паризу највероватније неће бити Руса, што увећава шансу другима, па и Србији, за коју медаљу више. Сјутра ћу објаснити гдје „видим“ тај весели број +10 олимпијских медаља Србије у Паризу.
До читања у наредном броју
