После скоро деценије без политике, у Србији се она изгледа коначно враћа. Референдум расписан за 16. јануар увелико је већ постао предмет озбиљне политичке борбе. Због њега су грађани изашли на улице, а крајње је занимљиво да се око противљења овој иницијативи обједињују гласови с деснице и левице. Упућени тврде да је против и велика већина владајуће странке, те се могу појавити озбиљни проблеми за режим. Евентуални неуспех референдума, мала излазност или танка победа представљали би веома лош улазак у изборну кампању.
Ово кување тешко да нема везе с озбиљном променом на међународној сцени. Бајденова администрација вратила је нека позната лица на Балкан, а тек долазак Криса Хила на место новог америчког амбасадора најављује озбиљне операције. Последњи пут кад је био овде имали смо бомбардовање Србије и грађански рат у Македонији. Уз нову немачку владу у којој је Аналена Бербок министар спољних послова, сва је прилика да ће у Србији поново бити „динамично”. У том светлу постаје занимљива чињеница да четири месеца пре избора актуелни председник не помиње могућу кандидатуру за други мандат, а ни локални одбори се још не оглашавају молећи га да преузме тај тешки терет… Опозициони лидери, којих су се после десет година сетили у Вашингтону, тврде да ће се ускоро појавити и прилично експлозиван списак личности из врха режима које ће бити стављене под санкције.
Црна статистика
Но, кад човек изађе мало из овог нашег дворишта примети да се овај луди свет невероватно брзо трансформише у невероватним и често неочекиваним правцима. За викенд сам био у Варшави на конференцији на којој су ме једна за другом сустизале такве информације. Шведска, која је била симбол за добро и квалитетно образовање, сваке године тоне на резултатима ПИСА теста тако да су де факто били принуђени да га лажирају елиминишући 15 одсто узорка тестираних. Ради се о логичном производу система пуног пермисивизма, укидања дисциплине и потпуне релативизације свега и свачега. У шведским школама више није дозвољено да се говори о истини и лажи, о лепом и ружном, о било каквим објективним категоријама.
Или шта рећи о чињеници да је у Италији стопа фертилитета пала на 1,1? С популацијом чији је просечна старост 44 године… Хедонизам, легислатива и популарна култура учинили су своје: Европљани неће више да рађају децу, не размишљајући о томе ко би сутра могао да привређује новац из којег се исплаћују пензије.
Но, има и горих резултата. Тајван, Сингапур, а посебно Јужна Кореја, која се убрзано креће ка стопи фертилитета од 0,5, доминирају на овој листи. Нажалост, ту је високо и Босна и Херцеговина, која спада међу десет земаља с најмањом стопом фертилитета. Овакве демографске тенденције имаће озбиљне дугорочне последице. С популацијом од преко 50 милиона људи, у којој се деца више не рађају, очекује се драматично брзо старење становништва. У Јапану је просечна старост прешла 48, а код жена је већ 50 година.
Једна од солуција је да се пензије потпуно укину. Генералне реформе у свету иду ка томе да се оне смање на испод 50 одсто просечне плате чиме се пензионери терају да наставе да раде, као што је то масовно и код нас случај. Ионако се година одласка у пензију стално помера. Наредно питање је ко ће да брине о старима који више не могу сами да буду функционални. То су некада радили чланови породице, али је то на Западу потпуно измештено у посебне институције или станове, па је неопходно посебно особље. Западне земље то решавају увозом радне снаге из других крајева, па је на Балкану код клинаца хит да се уписује средња медицинска и одмах учи немачки језик.
Процес одумирања
Друга и све популарнија мера је – еутаназија. Под окриљем короне, широм европских земаља по хитном поступку се доносе нови закони о асистираном самоубиству илити еутаназији. У исто време се у земљама попут Канаде и Новог Зеланда све више шире категорије на које се ова мера примењује. Трећа мера о којој се у Јужној Кореји прича је унапређење роботике како би се овај захтеван посао сутра пребацио на роботе.
Још један запањујући податак који сам сазнао од колега из Украјине јесте да је ова држава с преко 50 милиона 1990. спала фактички на 36 милиона које сада контролише. Уз ово треба додати и страшно ниске стопе фертилитета Бугарске, Румуније, Пољске, великим делом настале као резултат одлива младог и радноактивног становништва према Западу. Исто се дешава и на нашим просторима, у чему последњих година предњаче Албанци.
Ова врста транзиције фертилитета карактерише и арапске земље. Иран је ове године пао на стопу фертилитета 1,6, што је европски просек. Историчар Давид Енгелс примећује да је овај процес одумирања карактерисао и друге цивилизације кад уђу у фазу декаденције, од старог Египта и Кине до Рима од Августовог времена. Сви су покушавали да подстичу рађање (углавном погрешним средствима), да дижу зидове итд.
Ако не променимо систем вредности и почнемо да бринемо о деци уместо о псима, будући становници Европе стићи ће из Авганистана (просек година 19), Анголе (16), Камеруна (18), Конга (16,7), Малија, Нигерије, Сенегала (сви испод 20)…
Миша Ђурковић
Извор: Политика
