„О НАРОДЊАЦИМА” МИЛКЕ ИВИЋ. У уводном делу есеја „О народњацима с језичке тачке гледишта” (1995), проф. Милка Ивић је истакла да се под појмом народњак подразумева „популарна народна песма обично новокомпонована”.
До пред крај шездесетих, теме у тим песмама биле су везане за село, што су пратиле и језичке одлике руралних крајева.
А онда су ауторе народњака заинтересовала „модерна схватања љубави и нови породични односи” што је опевано савременим говорним језиком.
„Људи који без икаквих резерви уживају у народњацима нису у својој општој па стога ни у језичкој култури далеко одмакли”, истакла је професорка Ивић.
Из савременог језика се узима устаљена фразеологија, која понекад делује не само безвредно него и простачки, што потврђује наслов „Хајде да се зезамо”.
А када пређемо с наслова на тело песме, ствари стоје, приметила је професорка, још горе: све се жртвује ради риме.
Да видимо неке од примера које је забележила проф. Ивић:
„Спавам јадна у дрвени кревет / а мој Миле у Аполо 9”, пева једна уцвељена душа не знајући да може да легне или ускочи у кревет, али да спава само у кревету.
Док она тугује за Милетом, неко тугује за Милевом: „Ноћи нисам спавô, срце сам ти давô / сад ме боли страна лева, о Милева, о Милева”!!!
Ваљда ноћима није спавао! Сазнали смо да је срце на левој страни док на све стране прште језичке грешке.
А овај не тугује већ се нада: „Ако ми се вратиш, драга / опраштам ти све ја грехе / уснама ћу љубит тебе…” Хвала на објашњењу! Баш смо се питали чиме ће је љубити.
У есеју даље стоји да су се у Вуково време народне песме пре свега казивале, а данас је обавезна музичка пратња: аутори народњака као да верују да ће мелодија замаскирати недостатке.
Али огрешење о нормативну граматику, истакла је проф. Ивић, не може се замаскирати у стиховима „Ево ме опет у свом родном крају / керови ме заборавили па на мене лају”, где се појавио облик свом, уместо правилног мом.
Годину дана касније, 1996. године, професорка Ивић је штампала и предавање „Још једном о народњацима”, али као да није имао ко да то прочита све до 2014. и есеја Љубице Ђурић и Младена Ћирића.
ЈЕЗИК ТУРБОФОЛКА. Наслов је уједно и кратак садржај есеја: „Метафоричка и метонимијска концептуализација љубави у текстовима турбофолк песама женских извођача”.
Прво примећујемо да су традиционални народњаци замењени турбофолком, али између текстова песама два музичка правца нема битне разлике.
У уводу есеја се истиче двоје: да су ови текстови, „упркос популарности, ретко били у фокусу истраживања у лингвистици”.
И друго, да је осећање љубави праћено физиолошким реакцијама као што су отежано дисање, вртоглавица, физичка слабост, црвенило у лицу…
Али приметно је да су и овде текстови песама писани без довољно мере и укуса.
Да покажем то на примерима из есеја:
Аутори кажу да је у тим песмама љубав фигуративно дата као поремећено душевно или физичко стање: „А ја као да лепо мушко нисам видела до тада / шта год ме пита кажем ‘да’”.
Овде је за поремећај опет највећи кривац рима: стих се, усиљено, завршава са „да” да би се римовао са „до тада”. Али љубав у тим песмама није само поремећај, већ и лудило:
„Понекад неког сретнем, одлепим за трен”. Међутим, текстописац је у рату с речником јер полудети и одлепити нису синоними.
А када се полуди (или одлепи), од љубави се и оболи: „Данас сам била други пут код доктора / и дао ми је неке розе пилуле.”
А може да се оболи и од насиља: „Волим укус твога ђона / чак и када на њему доносиш ми њу.”
„Ма ја сам самој себи у лице пљунула”. Самој себи?!? То није баш лако. А и као метафора делује приземно.
Ни у језичком, ни у поетском смислу ово нису стихови за пример. Зато је професор Милка Ивић предавање из 1996. завршила речима да је сасвим нормално да народ има своје омиљене песме и певаче, али да је улога пре свега школе да се критеријуми мало повисе.
РТС
